Energičnost kratkih stihova koji gutaju tačke, emocija koja se ne sapliće od zareze, silovitost pesničkih slika zbog kojih se „ulica u nebo penje”, a „krovovi u zemlju silaze” – Vasko Popa je bio pesnik koji je jednostavnim jezikom pevao u zagonetkama.

Popin pesnički ambijent ukršta istorijsko, lirsko, religiozno, folklorno, mitsko, gradsko i urbano, savremeno i prošlo, pokušavajući da, u jednom potezu, na dlanu zahvati čitavu civilizaciju, ali i malog čoveka u njoj.

Lalić je njegovu lirsku pozornicu, na kojoj su akteri i ljudi, i osećanja, i zvezde, i životinje, i svakodnevni predmeti, s pravom nazvao „kosmičko glumište”. Popa je svojim stihovima konkretno uzdizao do apstraktnog, a ono što je nepojmljivo i transcedentno dobijalo je svoj oblik poslovice, zagonetke, aforizma.

Njegov prvenac, zbirka „Kora” (1953), izdvaja se po jednom nezavisnom segmentu koji, čini se, mogao bi da bude zbirka za sebe. U pitanju je ciklus od 30 kraćih pesama – „Daleko u nama”, napisan i otpevan za vreme ratnog stanja.

Ciklus je izdeljen u tri narativna toka: 1) trenutak kada draga nestaje, 2) neumorna potraga lirskog subjekta i 3) njen iznenadni povratak. „Daleko u nama” prepričava na koji način motiv izgubljene ljubavi može izokrenuti nečiji lični, intimni svet i kako unutrašnja ravnoteža vrlo lako može pokleknuti pod spoljašnjim uticajima. Traganje se u središnjem delu ciklusa dovodi do vrhunca, gde je pesnički naboj podmazan sablasnim ambijentom spoljašnjeg sveta koji se apokaliptično raspada. Međutim, lirski subjekat, pesnik, pokušava da sačuva njen lik, uspomenu na nju, da bi znao po kakvom tragu da je prepozna:

„Da li ću moći da te sklonim

Iz tvoga lica u moje”

Treći deo ciklusa slavi njen povratak. Lirski subjekat je ponovo u privremenoj ravnoteži:

„Među dlanovima

grejao sam ulicu

Kojom si se vratila”

Kakva je to ljubav koju Popa pokušava da dočara svojim čitaocima? Upravo ona pesnička, magična, čudotvorna, ljubav koja silazi u veru i koketira sa čudom, hristolika ljubav koja vraća vid slepilu. To nam potvrđuju stihovi:

„Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba

U malom našem stanu”

Nije neobično i novo to što se i u kod Pope ljubav poistovećuje sa jedinim sigurnim sklоništem. Popino utočište bila je njegova žena Haša Singer.

A šta se dešava ako ljubav ipak naprsne, pa se u njene pukotine uvuku nekakve drugačije emocije?

„Izbrisao sam ti lice sa svoga lica”, „Beži čudo” ili „Napolje iz moga zazidanog beskraja” peva Popa u vrcavoj pesmi „Vrati mi moje krpice”. Kao povređeno dete koje se duri kada mu ukradu igračku, Popa ljubavna stanja i turbulencije stavlja na granicu ozbiljnosti i neozbiljnosti. Ljubav se umnožava davanjem, i samo gubljenjem se može ponovo povratiti, ali prilikom raskidanja jedino što želimo je da sačuvamo sebe od gubitka sebe „Napolje iz moje glave što se rasprskava”. Zbog toga želimo nazad ono nepovratno naše što je otišlo drugom:

„Vrati mi moje krpice

Ja ću tebi tvoje”

U ljubavnim igrarijama svi smo mi deca koja foliraju ozbiljnost, a Popa je znao da prepozna tu samoobmanu, presvuče je u zavrzlamu i među unutrašnje džepove zavuče njenu opravdanost.

Autor: Anđelka Panić