Koja je tajna škole? – čini se kao pitanje koje sa sobom uvek povlači nedovršen odgovor. Kako proniknuti u tajnu školstva i dati rešenja koja će nas donekle „umiriti” i uliti nam nadu da počnemo da verujemo u bolje danas, pre nego u bolje sutra?

Na planu teoretisanja i pričanja o sistemima obrazovanja uvek će se javljati više kritika nego afirmisanja postojećeg. Ova tema je aktuelna otkad postoje školske klupe i đačke knjižice, a izbacivanje pruta i batina nije bio dovoljno revolucionarni potez da osetimo na svojoj koži obrazovni napredak i pomeranje prema učeniku kao pojedincu, a ne prema obrazovanju kao sistemu.

Svetomir Bojanin je bio dečji psihijatar koji je svojim knjigama „Škola kao bolest” i „Tajna škole” pokušao da ponudi jedan vaspitno-obrazovni, ali prvenstveno životni, recept za one na kojima ovaj svet, trenutno na klimavim nogarama, ostaje.

U razgovoru sa Aleksandrom Gajšekom u čuvenoj emisiji „Agape”, profesor dr Svetomir Bojanin je otvorio problematiku izjavom da je škola oduvek bila „tragična institucija evropske kulture”, te da od prvih dana nije našla svoje mesto u životima dece, a čini se i kompletnog društva.

Oslanjajući se na stavove Jana Amosa Komenskog, između ostalog, češkog pedagoga, filozofa i prirodnjaka, profesor Bojanin je isticao čvrst stav celoživotnog učenja kojim se ovaj metodičar vodio. Škola kao institucija je stvorena sa najlepšom mogućom idejom – da neguje nauku i humanistiku, ali se u međuvremenu desilo da samo zbunjuje decu. Najgore od svega što škola čini jeste da odganja život, a takvo verovanje možemo prepoznati u onim „bezazlenim” izjavama odraslih, koji mladi preuzimaju pod svoje kao imperativ – „Prvo da završiš školovanje, pa onda sve ostalo...”. 

Tako škola, zajedno sa ostalim aktivnostima odraslog doba (posao, brak, porodica), biva spakovana u šablonsku kutijicu koja mora biti štiklirana za određeni period sazrevanja, gde nakon popunjenog praznog prostora te kutije nema potrebe za dalje pomeranje saznajnih i ličnih granica.

Najvažnija poruka, koju je profesor želeo da istakne, jeste da je važno da pojedinac bude otvoren za nova saznanja u svakom periodu svog razvoja i da ne postoje dovršena znanja, kao ni dovršene istine. Sve je u toku.

„Deca najbolje nauče onda kada se igraju onoga što nauče u školi”, kada učenik sve ono što je čuo na času može da preoblikuje u svoju neku priču i primeni u svojim svakodnevnim aktivnostima.

Učenje treba približiti igri koliko god da je to moguće i izvodljivo. Tako se motivacija kod dece neće izazivati na mišiće. „Igru treba pretvoriti u mudrost”, naglašavao je profesor. Pristup učitelja, kao i odnos između učitelja i učenika, koji treba da bude topao ljudski, od suštinskog je značaja za ljubav i posvećenost deteta prema novim saznanjima. Individualni pristup je neophodan, iako izazovniji i teži, ali time škola služi detetu, a ne on njoj. 

Škola treba da izgradi radnu naviku. Međutim, može li se onda to ubaciti u isti koš sa istinskom motivacijom i željom da se nešto novo usvoji? Svetomir Bojanin je tvrdio da je ,,radna navika kalup koji se nameće silom”, a da se kažnjavanjem, metaforično ali i doslovno rečeno – bičem, „dete izgoni iz svake potrebe za misaonim odnosom prema životu”.

Batinama se ne uči ljubav i vrednoća, ali se draži gnev, mržnja i želja za osvetom.

Profesor je smatrao da vannastavne aktivnosti humanizuju nastavni plan i program koji se može nekad činiti krutim do pucanja. Biti u dodiru sa onim zbog čega život pulsira, „opipati život o kojem đaci maglovito uče u školi”, znači izaći iz kabineta za biologiju, hemiju, fiziku, i biti okružen travom, drvećem i vodom, i moći razumeti na koji način nam znanja iz ovih predmeta mogu poslužiti u svakodnevnom životu. Istraživački duh treba da nadjača „školski administrativni frontalni koncept” učenja i predavanja.

Koji su to parametri kojima vrednujemo decu i njihovo znanje? Ocene, naravno. A neretko se dešava da brojkama merimo i kvalitet ljudskosti mlade osobe. Vaspitanje je vrlo osetljiva tema, tiče se svake porodice i to je njen subjektivni odraz. Svaki roditelj, u većoj ili manjoj meri, usmerava i oblikuje dete iz svoje projekcije spakovane u floskule: „Valjda ja, kao roditelj, znam šta je najbolje za moje dete.” Bojanin misli da roditelji najpre treba da razumeju dete, a ne da se trude da ga vaspitavaju. 

Nameće se pitanje kojima odgovor vešto izmiče: Kako izgleda idealni obrazovni sistem? Ono se stavlja tik uz rame sa pitanjem: A kako izgleda idealno društvo, pa i čovek?

Profesor Bojanin je smatrao da se „škola gradi iz prakse, živeći, a ne fantazirajući”. Iskustvo i praksa pobijaju stručnost određenog zvanja i njeno teoretisanje. Nekad je dovoljno igrati tablić da bismo shvatili koliko nam je matematika neophodna, da nekoga rečima dirnemo i utešimo da bismo prepoznali važnost knjiga, da poznajemo koje namirnice lekovito hrane naš organizam, da razumemo nedokučivost galaksija i planeta koje sugerišu da postoji mnogo života i da smo mi samo delić te veličine, i da poznajemo svoju prošlost kako bismo sebe i ljude oko sebe bolje objasnili i pripremili za budućnost, jer istorija je jedan vrtlog događaja koji se ponavljaju onda kada shvatimo da nismo dobro naučili lekciju.

Mi vam predlažemo slične teme, pored pomenutog intervjua kojim smo se vodili, koje će vas možda dodatno zanimati: 

Tajna škole: https://www.youtube.com/watch?v=WgHFA4F4wRI

Porodica i vaspitanje: https://www.youtube.com/watch?v=W99sbsqr7SY

Škola guši radoznalost: https://www.youtube.com/watch?v=sBi8gM9w1Ws

Autor: Anđelka Panić