„Mašta je važnija od znanja” – govorio je čuveni Ajnštajn, a specifičan život Nikole Tesle, čijeg se rođenja iznova prisećamo svakog 10. jula, potvrda je ove Ajnštajnove „teoreme”. Retko ko da nije upoznat sa Teslinim radnim navikama: ustajanje u ranu zoru, koja još nije izmakla noći, „krompir-ishrana”, život bez poroka, redovna fizička aktivnost. 

Zanimljivo je da je na pragu zalaženja u svoju duboku zrelost, imao savršeni vid, punih 35 godina je održavao istu kilažu, a to je procenjivao na osnovu odela koje mu je jednako dobro stajalo i sa 60 i sa 25 godina, kada ga je sašio po meri. 

Ove i slične zanimljivosti iz Teslinog života, koje je on samoinicijativno poklonio nama, u autobiografiji „Moji izumi”, prepričavaju se kao anegdote, uverljivo i sa određenom dozom uzbuđenja, kao da je svaki pričalac u nekom trenutku bio svedok Teslinog postojanja.

Potkovana detaljnim izveštajima kako su određeni eksperimenti sprovedeni, na koji način je otkrio transformator ili visokonaponski predajnik, od A do Š ili od ideje do realizacije, u Teslinim zapisima pronaći ćemo i duboko trezvene misaone, pomalo zanesene, izjave obojene suptilnom i nenametljivom liričnošću. 

Sve počinje od ideje. Njegov perpetuum mobile bila je njegova mašta. Takva čudesna uobrazilja izrodila je „njegovu nauku” koja je preporodila svet. Svaku ideju je razvijao prvo u mašti i tek kad bi u mislima procenio da nema nikakav nedostatak, onda je ta zamisao dobijala konkretan oblik. Obično u realnom svetu nije bilo potrebe ni za kakvim korekcijama. Da li je Tesla uspeo da uskladi dva sveta – svet mašte i svet realnosti, ili se kod njega odavno ta granica izbrisala?

Već na početku govori o neprekidnom zanosu koji je osećao još u jednocifrenim godinama. Baš zbog njegove neumorne radoznalosti, Teslino odrastanje je bilo ispunjeno događajima koji se čine pomalo nestvarnim. Kako je često putovao u svojoj mašti, jednom je poželeo da skoči s krova kuće sa otvorenim kišobranom jer je zamišljao da leti. To je naposletku i uradio.

„Svakog dana sam se u mislima prebacivao kroz vazduh do udaljenih mesta.”

Već u ranom detinjstvu primetio je kod sebe izraženu preosetljivost, koja mu je često izazivala poteškoće i neprijatnosti. Ona ga nije napustila ni u starosti. Baš zbog te izrazite hipersenzitivnosti, koja je zadirala u čudesnu intuiciju, Tesla je predosetio trenutak majčine smrti. Taj događaj opisuje na sledeći način:

„Cele noći svaki nerv u mozgu mi je bio napet u iščekivanju, ali ništa se nije dogodilo do ranog jutra, kada sam zaspao ili se možda onesvestio i ugledao oblak sa likovima anđela čudesne lepote i jednog od njih kako me posmatra sa puno ljubavi, a koji postepeno poprima izgled moje majke. Priviđenje je polako lebdelo kroz sobu i nestalo, a mene je probudila neopisivo mila pesma koju je pevalo mnogo glasova. U tom času, bio sam siguran, ne znam kako, da je moja majka umrla baš tada. I to je bila istina. Nisam bio u stanju da pojmim ogromnu težinu bolnog saznanja koje sam unapred osetio…”

Ta beličasta svetlost, koja se pojavljivala kroz bljesak, javljala mu se još ranije kada bi osetio opasnost, nevolju ili ushićenje. One su mu često izazivale glavobolje i nesanicu. To je tumačio kao priliv novih, još uvek nesređenih ideja, koje je „krotio” starim, poznatim slikama koje je čuvao u rezervi. Te stare slike imale su svoj rok trajanje, te u trenutku kada bi „istekle”, Tesla je morao da potraži nove.

Interesantan je jedan pomalo satanski momenat u autobiografiji. Naime, Tesla je još kao dete voleo da se igra praćkom. Jednom je tako šetao sa ujakom pored reke, noseći to „antičko oružje” sa sobom kako bi vežbao. U vodi su bile razigrane pastrmke, a neka bi povremeno iskočila iz vode, dok bi se njena senka ocrtala na stenovitoj obali. Tesla komentariše:

„Naravno, svaki bi dečak mogao da pogodi ribu pod takvim uslovima, ali sam ja na sebe preuzeo teži zadatak i do najsitnijih pojedinosti ispričao stricu šta smeram. Nameravao sam da iz praćke hitnem kamen tako da pogodim ribu, pribijem je uz stenu i presečem nadvoje. Rečeno – učinjeno. Ujak me je pogledao preplašeno i uzviknuo gotovo van sebe: ’Vade retro Satanas!’ i tek posle nekoliko dana je ponovo progovorio sa mnom.”

Kod Tesle je bio prisutan i taj proročki momenat. Još pre nego što je dosegnuo do svojih nemerljivih visina, predvideo je da će mu se izvesna ideja ostvariti na Nijagarinim vodopadima kojima se divio. Trideset godina kasnije, on je mirno dočekao sopstveno predskazanje.

„U školskoj učionici je bilo nekoliko mehaničkih modela, koji su me interesovali i usmerili moju pažnju na vodene turbine. Mnoge od njih sam konstruisao i uživao u njihovom radu. (...) Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da ću otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma.”

Um, um i um. Tesla je verovao da je čovekov krajni cilj „potpuna prevlast uma nad materijalnim svetom.”

Upravo taj um koji ne zna za težinu i tromost godina, za smrtnu koleru i isrcpljenost koju donosi težak rad, i ta mašta koja je kao melem obložila um i izbavila ga iz njegove skučenosti, i taj duh u zanosu, vinuo je Teslu do onih visina koje ne znaju za pad.

Autor: Anđelka Panić