Njegovu poeziju, pogotovu onu ljubavnu, možemo nazvati vatrenom, smelom, prodornom, direktnom i zavodljivom, prošaranom silovitom, a opet senzualnom erotičnošću. 

Još od rane mladosti je počeo da piše, a ta strast ga nije napustila ni u kasnijim godinama, već naprotiv, 1971. krunisana je jednom od najprestižnijih nagrada – Nobelovom nagradom za književnost. Ne samo u poeziji, već i na polju političkog angažovanja, Neruda je bio strastven. Godinu dana pre Nobelove nagrade, Neruda je bio nominovan za predsednika države. Međutim, tu sreću ili nesreću, Neruda je prepustio Salvadoru Aljendei. Ovaj čovek ga je ubrzo postavio na poziciju ambasadora u Parizu na kojoj je ostao do 1972. godine. Nakon toga se vratio u svoj rodni Čile, gde je godinu dana kasnije, u jesen 1973. godine umro od srčanog udara. Međutim, u njegovu smrt se sumnja – da li je ona zaista bila slučajna, prirodna, ili je morala biti nasilno ubrzana zarad političke koristi?

„Sto ljubavnih soneta” je zbirka pesama koja najubedljivije i najočiglednije ilustruje taj borbeni i plameni poetički duh. U znaku Matilde, te posebne žene, njegove ljubavi, koja katkad može biti i oporna, ova poezija progovara u posebnoj pesničkoj formi. Sonet je svoje korene pustio u italjinaskoj književnosti, a oblikuje se tako što se mora napisati u 14 dvanaesteraca, tako da se prve dve strofe sastoje od četiri stiha koje imaju istu rimu (dva katrena), a poslednje dve od tri stiha čija rima se može slobodnije kombinovati (dva terceta). Ova italijanska „mala pesma” kod Nerude je u sto navrata napisana, kao da svaki sonet pokušava malo bolje da nam dočara to zavodljivo, zamršeno i osetljivo Nerudino osećanje.

Priroda u njegovima stihovima poprima metaforični ambijent koji stvara savršene uslove za slikovito opisivanje svih faza ljubavi i ljubavnika. Jake emocije dobijaju svoje obrise upravo kroz bogat pejzaž, kroz prizore svakodnevnice koje možemo zamisliti.

Neke od metafora su posebno zanimljive i neuobičajene: „Dvoje srećnih ljubavnika samo su jedan hleb”, peva u 43. sonetu. Motiv hleba, žitarice, brašna i njenog tela koje poistovećuje sa ovim namirnicama nije retko kod Nerude: „O hleb je tvoje telo, tvoje su noge hleb i tvoja usta, / hleb koji jedem”, kao i „da nije još i hleb koji mirisni mesec / mesi noseći svoje brašno nebom, / o ljubljena, ne bih te voleo!” Uz taj motiv hleba javlja se i pesnikova glad, glad (a negde i žeđ) za njom i njenom ljubavlju: „Gladan sam tvojih usta”. Ta erotičnost je očigledna i nesputana i u stihovima kao što su sledeći: „Želim da te vidim iza sebe na grani. Malo po malo pretvorila si se u plod. (...) Videću na grani tvoju kosu, / tvoj znak koji sazreva sa lišću, / približavajući listove moje žeđi.” 

Koliko god njegova poezija bila ozračena svetlošču najfinijih emocija, postoji izvesna doza mračnog: u trenucima kad strahuje od rastanka, od njenog prestanka, od njihovog nestanka, ali je prisutna i ubeđenost u njihov večni zajednički život: „Ti ćeš pasti sa mnom kao kamen u raku / i tako za našu ljubav što ne bi potrošena / zemlja će i dalje živeti zajedno s nama.” 

Srasti sa prirodom koja je bila pre nas i koja će ostati posle, i na taj način stopiti se sa večnošću u znaku ljubavi, čini se kao uteha iz koje Neruda, u kriznim momentima, crpi svoju snagu. 

Kod Nerude, ljubavna osećanja imaju širok dijapazon svih onih usaglašenih i neusaglašenih emocija koje ne možemo opisati u nekoliko reči. Možda je ovo bio njegov pokušaj da sve nijanse ljubavi naslika različitim rečima i bojama, gde dominiraju zelena, žuta i ljubičasta. 

Ova zbirka pesama objavljena je 1959. godine, a u tragovima naziremo sličnosti sa Popinom zbirkom „Kora” objavljenom šest godina ranije (1953). I njihov „dijalog ljubavnih jadanja” možemo prepoznati u sitnim detaljima kao što su stapanje prirode sa voljenom dragom koje ima kosmičke razmere: „i nebo sklapa nad tobom svoja krila / dižući te i noseći prema mojim rukama / tačnom tajnovitom milošću” , „jer si malena kao što jesi / puštaš da padne smeh s tvog meteora / zadivljijući njime ime prirode” (Neruda) i „Idem /Od jedne ruke do druge / Gde si / Zagrlio bih te / Grlim tvoju odsutnost / Poljubio bih ti glas / Čujem smeh daljina / Usne mi lice rastrgle (...) Hteo bih da te vidim / Pa oči zaklapam / Idem / Od jedne slepoočnice do druge / Gde si” (Popa).

Toliko ljudi i toliko ćudi, toliko života i različitih priča, interesantno je da se na kraju svi mi prepoznamo po tome što isto, ili barem slično, osećamo i što se trudimo da na sličan način to opišemo, pokažemo, predstavimo, podelimo i prenesemo na drugog, kako bi tako i njega i sebe potvrdili. 

Autor: Anđelka Panić