Njegovom prirodom, osnaženom paletom jarkih i prepoznatljivih boja, okruženi smo kroz najrazličitije medije: Van Gogovi pejzaži i autoportreti nam se lepe za novčanike, rokovnike, čestitke, razglednice, ukrasne kese i papire, njegove replike kačimo na zidove, stavljamo na pozadinu telefona, navlačimo majice sa printom, kupujemo šolje samo da bismo iz čuvenih „Suncokreta” pili svoj omiljeni napitak.

Asocijacije koje evociraju njegovu ličnost jesu već pomenuti „Suncokreti” i karakteristična nijansa žute (u kombinaciji sa plavom bojom, dominantnoj u „Zvezdanoj noći”), kao i nedostatak jednog uha (koji je prikriven belim zavojem na pojedinim autoportretima).

Čak iako niste čuli za Van Goga, velika je verovatnoća da ste sa njim već imali susret ili da će do njega kad-tad doći. Za vas koji strpljivo iščekujete taj obećani umetnički sastanak, pripremili smo kratak biografski i likovni vodič baš danas, 29. jula, kada se beleži datum smrti ovog holandskog slikara.

Još kao mali, umeo je da crta i slika, međutim, tome se posvetio tek u kasnijim godinama svog života. Do tad je radio najrazličitije poslove (zahvaljujući ujaku, bio je umetnički trgovac, radio je kratko kao učitelj, a zatim i kao knjižar), ali se na njima nije dugo zadržavao. Sedmogodišnje iskustvo sa prodajom umetničkih dela u Hagu kod Vinsenta je pročačkalo želju za slikanjem. Poznanstvo sa slikarom Mauveom 1881. mu je donelo podršku kakva mu je bila neophodna. Nakon boravka u Hagu, odlazi u Brabant, provinciju na jugu Holandije, i ono što prvo nastoji da prikaže na belom platnu jeste težak život seljaka i radnika. Slike iz njegovog ranog perioda su primetno tamnije, dominiraju crne senke i sumorna atmosfera.

Tri meseca je svoje crtačko umeće usavršavao u Antverpenu na akademiji, a onda je otišao u Pariz, gde je živeo njegov brat Teo. Taj bratski odnos, koji je bio i emotivna i finansijska podrška, jasno se odražava u njihovim prepiskama. U Parizu dolazi do umetničkog preokreta. U trenutku kada postaje Kormonov đak, četiri godine pre smrti – 1887, njegova paleta dramatično oživljava i samo u obrisima, kroz kontraste i senčenja, ostaje u dodiru sa onim tamnim i sumornim elementima. Dve takve slike se čuvaju u Narodnom muzeju Srbije: „Seljanka (detalj)” naslikana oko 1885. i „Pisac za stolom” naslikana oko 1882. godine.

Kako je Van Gog izgubio uvo?

Gogova ličnost bila je specifična. Psihička neuravnoteženost, koja se kasnije proširila kroz epilepsiju, problem sa anksioznošću, bipolarni pomeremćaj, problem sa alkoholom i metabolizmom, dovodila ga je u granične situacije, te je pomoć morao potražiti u specijalizovanim psihijatrijskim bolnicama. Međutim, taj vid izolacije mu je prijao. U takvom okruženju nastale su njegove najbolje slike. 

Kakav incident je prethodio hospitalizaciji?

U oktobru 1888, čuveni slikar Gogen je stigao u Arles, gde je živeo Gog, kako bi zajednički stvarali. Drastične razlike u temperamentu izazvale su neprijatnosti koje su otišle u krajnost: Gog je napao Gogena u nameri da ga zakolje, ali ga je Gogenov pogled zadržao, te se ovaj smirio, osvestio se i taj bes preusmerio na kažnjavanje samog sebe: odrezao je sebi uvo, a zatim doživeo epileptični napad.

Tako jednog juna 1889, mesec dana nakon dolaska u Provansu na bolničko lečenje, nastaje „Zvezdana noć”. Nesumnjivo je da je slikanje bila najdelotvornija terapija.

„Zvezdana noć” je slika koja prikazuje noćni pejzaž, prizor iz njegove bolničke sobe koji u sebi sadrži kombinovane stvarne i one po sećanju elemente. Iako je na platnu uspešno uhvaćen jedan „neobuzdani” prizor, detalji na slici su daleko od statičnosti. Prizor ceo podrhtava, te se kretanje noćnog neba i zvezda savija i sa sobom povlači drvo (u prvom planu), izmišljeno naselje sa kućicama i planine iza njih u luk talasa. Uzburkano zvezdano nebo i te kako se može poistovetiti sa uzburkanim morem, a ujedno oslikava i Van Gogovo unutrašnje stanje i „nemi bes” (kako piše svom bratu Teu) uprkos kom je stvarao. Zvezdani sjaj pulsira u vrtlog koji asocira na japanski Jin-Jang krug. Na Gogovom nebu, u desnom uglu, primećujemo sjaj Meseca, a u levom sjaj Venere. Kada nauka preseče likovna tumačenja svojom trezvenošću, otrkiva nam da u tom trenutku, te noći 18. juna 1889, mladi mesec (koji je u stvarnosti te večeri bio pun) nije mogao biti u istom trenutku „zakačen” za nebo kao i Venera, koja se javila pred zoru.

Ovo je primer prenošenja na platno jednog prizora u svim njegovim mogućnostima, prostornim i vremenskim pomeranjima, ali i unošenje unutrašnjeg duševnog, duhovnog i razumskog kretanja slikara. 

Vinsent van Gog, kao postimpresionistički slikar i prethodnik evropskog ekspresionizma, primer je pronalaženja svoje iskre u kasnijim godinama, na pragu tridesetih. Za period svog kratkog slikarskog stvaranja naslikao je toliko slika da stičemo utisak da je njima posvetio ceo svoj život. Dok je boravio u duševnoj bolnici procenjuje se da je svaki drugi dan imao po jednu završenu sliku. Nekad je bio u tolikom zanosu da je dela završavao kroz nekoliko sati. Vreme je odmicalo u njegovu korist, krotio ga je svojom četkicom. A onda je jednog kasnog julskog dana odlučio da to isto vreme uzme u svoje ruke i prekrati ga. Već tad je bio prepoznat u kulturnim krugovima, ali je istinsku slavu stekao tek nakon smrti. Novčana vrednost njegovih slika gubi se među silnim nulama, a najskuplje čuvaju svoju vrednost od 82, 5 miliona dolara na zidu japanskog biznismena u Njujorku („Portret Dr. Gašea”) i od 57 miliona dolara kod jednog američkog izdavača („Žitno polje s čempersima”). Najpoznatiji autoportret je onaj bez brade i njega čuva Njujork po ceni od 71, 5 miliona dolara.

Autor: Anđelka Panić