Postoji zanimljiva, pomalo šašava, anegdota, koju neretko prepričava ovaj pesnik, o tome kako se rodio, na današnji dan, 1936. godine. Naime, njegova majka je pošla do reke Gruže da opere rublje. I kako određeni biološki procesi ne poznaju ljudsko vreme, nju je baš tad zadesio porođaj. Usput, sasvim slučajno, na putu do reke čulo se „Bam”. Pesnik je neosetno izleteo na svet, u livadu, te mu je prvi susret bio sa travom, biljkama i insektima. Ovaj neposredni kontakt s prirodom nagovestio je njegov poziv. „To mi je odredilo život, da se družim sa leptirima, sa cvećem, sa dečicom, sa svim onim što priroda stvara. Najveći umetnik na svetu je priroda, to je, u stvari, sam Bog.”

Čini se da je zasigurno u pozeiji ostao u dosluhu sa svojim porodilištem, čije pucketanje, šuštanje i cvrkutanje pokušava da prepriča i prevede kroz čujnost našeg jezika.

„Trudimo se da ukrademo lepotu od prirode”, tvrdi naš rođendanac.

„Cela vaseljena je u ljudskom mozgu”, a na svakom čoveku je koliko će je iskoristiti. On je među rukavcima svoje vaseljene krio pesme koje su nenametljivo treperile poput zveda, znajući svaku napamet po imenu i prezimenu. Svako kad bi pokušao da ubere jednu zvezdu za sebe, ona bi se pretvorila u „Čudesnog svica” – svetlucavu zvezdu vodilju koju svako dete, svaki čovek, ima.

„Kad u tihe letnje večeri

zapali polja svitaca roj

znaj da među njima treperi

i jedan koji je samo tvoj.

[...]

On samo za te sjaji u noći

i samo zbog tebe postoji, znaj,

ali ti nikad nećeš moći

da pružiš prst i kažeš – taj!

[...]

Kad god te njihov sjaj zagolica

videćeš majku i rodni kraj

Svako srce ima svog svica

svoju livadu, reku i gaj!”

A šta je pesnik ako ne „Plavi sanjar”?

„Dozvolite mi da vam predstavim
sanjara sa snovima plavim. 

[...]

Pesnik je spolja ko i svi ljudi
a iznutra — pravo pravcato dete. 

[...]

Roj svitaca i buket cveća —
to je za njega najveća sreća!”

Naš pesnik kaže za sebe da je i kao dečak bio osobenjak. Imao je drugare, ali je posle određenog perioda morao da bude sam, gde bi mogao u miru sa sobom da se raduje i tuguje.

S lakoćom je obavljao sve poslove po imanju koje je imao, ali je osećao da mu treba nešto više. Voleo je da svira i lepo je pevušio. Harmonika je tada bila skupa, te njegovi nisu mogli da mu priušte. Tu žeđ za sticanjem novih znanja i veština preusmerio je na učenje različitih zanata. Smenjivao ih je na nekoliko meseci. Najviše se zadržao na kovačkom zanatu, gde je ostao godinu i po dana. I tu odluku učvrstila je iznenadna ljubav – ne prema ovom teškom zanatu, već prema kovačevoj ćerki. Tada bi svoj mukotrpni celodnevni rad prodao za šačicu minuta u toku dana kada bi ona svratila u radnju. Iako čarobna, „Nije ona jedina na svetu”.

„Ja tugujem i šta je tu smešno,

zaljubih se, prvo pa pogrešno. 

[...]

Ja je sanjam među maslačcima,

a ona se jurca s dečacima.”

To je bila jedna od njegovih mnogih ljubavi. Uspomene na sve njih čuvao je u skakutanju one prve, koju je krišom posmatrao preko tarabe. Ovaj prizor obgrlio je sve naredne uspomene. Po lepoti i zanosu u osećanjima, sve devojčice i devojke u koje su zaljubljivao bile su jednake. 

Na kraju od silnih zanata koje je isprobavao, ostalo je pisanje. Tu ni od koga nije zavisio, jer olovčica i blokčić pripadale su džepu njegovih kratkih, pocepanih pantalona.

Život se rasipa i kida ono najdragocenije – vreme, a ono što je čoveku data kao sloboda jeste izbor da taj sitniš ulaže u događaje koji će ga obogatiti. Dobrica Erić žali što nije imao više dece, iako su mu njegova deca donela i unuke i praunuke. A tu su i ona druga deca – pesnička, koja se svaki put iznova rađaju s cvetanjem proleća, listanjem čitanke i s novim radosnim susretima koje kruniše „Poljubac”.

„I tako kroz dva tela poteče
svetlost što stvara novu planetu,

jer, poljubac je, kao što reče
pesnik, najlepši susret na svetu!”

Autor: Anđelka Panić