Ako želimo da razumemo svet i jezik dece, koji nije toliko bezbrižan kao što se čini, dovoljno je da pustimo koji intervju Jasminke Petrović i da zavirimo iza korica njenih, tematski šarenolikih, knjiga.

Kako nastaju sve te magične priče, pesme i bajke za decu? Da li pisci moraju da se izmeste iz stolice, fotelje ili kancelarije i da se premeste, recimo, u kuhinju, gde bi zamesili sve te priče od najfinijeg testa?

Kako nastaje književnost i može li se taj trenutak uopšte upecati? 

Jasminka Petrović nije oduvek svoje magične reči pakovala u knjige za decu, niti je nameravala. Međutim, oduvek je pisala. Dugo je radila na radiu kao urednica, pisala je za mnoge časopise i bila u svetu marketinga i reklama. Međutim, sva ta iskustva izgradila su je kao pisca koji može da piše čisto, precizno i da iza te jednostavnosti govora sakrije najbogatije i najsloženije životne slike. Poznata po ekranizovanom romanu „Leto kad sam naučila da letim”, Jasminka neprestano izlazi iz obruča tema koje želi da obradi. Zato se na njenom proznom repertoaru nalaze i događaji koji bez zadrške uplivavaju u problematiku vezanu za rat („Giga pravi more”), cerebralnu paralizu („O dugmetu i sreći”, kasnije i film „Zlogonje”), prvo seksualno iskustvo („Seks za početnike”), probleme u ishrani („35 kalorija bez šećera”).

Ona veruje da dečji pisac mora da bude stalno na terenu, a to znači – i u fotelji, i u kuhinji, i u pesku, i na travi, na plaži, i u gradskom prevozu, i u školskoj klupi i na igralištu; dakle, svuda gde su deca, jer tu se dešavaju bajke, a dečji pisac, mora dobro da ih oslušne i zabeleži. „Dečji jezik se uči slušanjem”, tvrdi Jasminka.

„Recept” za dobru priču

Jasminka Petrović ima svoje glavno pravilo kada je u pitanju pisanje za decu: „jedinstvo prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena”. To znači da je i u pisanju, kao i u životu, neophodno pronaći ravnotežu između ličnog detinjstva, koje je stvar prošlosti, i detinjstva savremenog deteta, koje je deo sadašnjosti, a ukazuje na potencijalno buduće. Ne treba biti u ravni sa decom, jer onda svet dečje književnosti može postati previše infantilan, a ni zaključan u svetu odraslih koji nas uči da treba biti hladan i ozbiljan, rezervisan i na oprezu. Dakle, ako se pitate gde stanuje dečji pisac rekli bismo na adresi zvanoj „Pola-pola bb”: jednom cipelom u detinjstvu, drugom u svetu odraslih.

Književnost je jedna od karika koja usmerava razvoj mladih. Da bi se došlo do ključa za dečju dušu neophodan je dar. Jasminka Petrović čvrsto veruje da taj dar moraju da poseduju svi prosvetni radnici. Deca se uče kroz kulturu koja je namenjena baš njima. Na primer, pozorišta za decu nisu „slabija” ili „neozbiljnija” verzija „pravih” pozorišta koja posećuju odrasli, nego su to institucije same za sebe, dovoljno odrasle, čvrste i zrele da bi se posmatrale kao samostalne. Ista situacija je i sa književnosti za decu. Setimo se šta je Ljubivoje Ršumović rekao kada su ga pitali kako je to pisati za decu: „isto kao i pisati za odrasle, samo mnogo bolje!” 

Decu treba naučiti kako da sabiraju, množe i dele, koje reke protiču kroz koje zemlje i koje datume treba da pamte, ali ispred svega toga treba ih naučiti da osluškuju sebe i svoj unutrašnji glas. „Osećanja – to smo mi ljudi”, zaključuje Jasminka Petrović. 

Osećanja i emocija možemo predstaviti kao veliku paletu boja gde svaka nijansa može obojiti neki trenutak u našem životu. Na kraju krajeva, na nas trag ostavlja kako smo se osećali u određenim situacijama, ne toliko koju smo aktivnost radili. Za razumevanje svih „boja” koje u nama pokreću život, dragoceno je imati prijatelja na čije rame se možemo osloniti: to su porodica, društvo, nastavnici, pisci i njihove knjige, glumci i njihove priče, muzičari i njihove melodije. „Svaki odnos je razmena”, nadovezala bi se Jasminka, te baš zbog toga svaki susret može biti lekovit. Na nama je da budemo hrabri i smeli da tu pomoć zatražimo.

Autor: Anđelka Panić