Ono čudno klupko nervoze koje se namotava negde između dijafragme i želuca kako avgust, sigurno i odlučno mili prema septembru, nije stran ni onima koji su sve svoje škole ostavili u „prošlom životu”. Svi koji optimistično gledaju na svet, to klupko će imenovati kao Uzbuđenje, dok oni koji se nalaze na suprotnoj hemisferi, to klupko će prepoznati kao Nerovozu.

Ono što je zajedničko i za jednu i za drugu lopticu je da se oseća isto, a koliko nervoza može biti podsticajna, isto toliko uzbuđenje može biti parališuće. Oba klupka su od istog tkanja. To je i dobra i loša vest.

Ali hajde da ne ulazimo u ovaj tekst sa crno-belim naočarima. Život se krije u nijansama. Ne kažem da one nužno moraju biti u boji.

Prvog septembra nikom nije lako

Da li je prvi septembar (koji nekad može biti drugi ili treći, sve zavisi koji ponedeljak uspe da zakači) najomraženiji datum? Za one koji raspust doživljavaju kao „pravi život”, a sve ono pre i posle njega kao „robiju” – zasigurno jeste. Međutim, to je prvi grm u kom leži zec. Od škole se beži u raspust, od posla u odmor, iz ponedeljka u petak, iz vikenda u vikend, naš mozak kao da je isprogramiran na čekanje.

Onaj ko čeka, zasigurno, u nekom trenu, to nešto i dočeka, ali da li to tada bude dovoljno?

Čekanje je jedini način za podnošenje stvarnosti koja se ne priznaje kao stvarnost. Čekajući vikend, školsko zvono, kraj radnog vremena, Godoa, Desanku Maksimović (koja u svojoj pesmi obećava da će sigurno doći, pa joj moramo verovati), mi se zapetljavamo u svom klupku vremena, svesno odrađujući obaveze, cupkamo u klupama, gledamo na sat za malo petominutnog predaha, pa posle sve Jovo nanovo. Ovde nam se nameće hamletovska dilema:

Preživeti ili proživeti, pitanje je sad?

Kome je teže – onima koji iz obdaništa prelaze kod učiteljice, oni koji učitelje menjaju nastavnicima ili oni koji ulaze u skroz nove – srednjoškolske klupe? Možda je ipak najteže prosvetnim radnicima ili roditeljima?

A možda se odgovor krije u ovom vezniku ili, tačno na pola, svakom je svoja muka najteža. Kojom formulom je uopšte možemo izmeriti?

Septembar je u znaku promena: leto se naslanja na jesen i predaje mu štafetu, štandovi sa voćem postaju štandovi sa novim i polovnim udžbenicima, vazduh postaje gušći od mirisa zimnice, a saobraćaj od vozila – svi su se uputili negde.

Školarci najviše osećaju te izmene, koje nagoveštava trema u stomaku, „izmaglica” u glavi, manjak apetita ili pojačani obroci koji bi potisnuli nervozu, raspoloženje koje varira, san koji izmiče, povlačenje u sebe.

Kako olakšati ovaj period?

Sasvim je prirodno i normalno da ovakva osećanja postoje. Ona obično traju koju nedelju dok se đaci ne priviknu. Ukoliko se stanje produži, ne može da škodi da se potraži i pomoć izvan kuće. Međutim, većini je dovoljna prava reč ili aktivnost koja će ih opustiti.

Najpre se treba pozabaviti rutinama. „Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan” pevuše „raspušteni” školarci na letnjem raspustu. Nekoliko dana pred početak škole, lični sat treba pomerati unazad, kazaljku po kazaljku, postepeno. Veruje se da je tad lakše, i lepše, san uhvatiti. Obroke bi trebalo osamostaliti: doručak se dosta družio sa ručkom, a večera čamila u kasnim večernjim satima. Doručak, ručak i večera, a između zdrava užina, neka voćka. A može i kockica čokolade. Balans je ključan. 

Krećemo od početka, san i hrana utiču na naše raspoloženje i na to možemo da utičemo.

Kada je dete naspavano i sito, treba ga naoružati opremom: knjige i nove sveske, olovke, bojice i gumice. Toj aktivnosti se raduju i ona deca koja kasnije taj pribor ostavljaju kod kuće. Međutim, to je prilika da roditelji razgovaraju sa svojom decom o svim brigama koje im prolaze kroz glavu: novo okruženje, novi ili stari drugari i nastavnici, ocene i testovi, ustajanje rano i domaći zadaci do kasno, nova očekivanja. 

Ako treba da nabrojimo na prste jedne ruke čemu nas uči skola, biće nam dovoljna tri: red, rad i disciplina. Na svu sreću, škola širi svoje naizgled ograničene rubove, te treba podsetiti školarce da ih s prvim septembrom čekaju i ekskurzije i rekreativne nastave, sportska takmičenja, sekcije i vannastavne aktivnosti, praznična okupljanja.

Grad, koji je prethodno bio u letnjoj hibernaciji, ošamućen od vreline i užarenog asfalta, postepeno hladi svoje tabane, zarivajući ih u krckavo lišće. Lakše se diše, lakše se i kreće. Pozorišta počinju sa radom, bioskopi pune svoj repertoare, a muzeji svoje izložbe. 

Zato je septembar mnogo više od škole, on je vesnik drugačijeg buđenja, vesnik druženja.

Autor: Anđelka Panić