Postoje tihe borbe koje se vode u četiri zida sobe i unutar zagušljivog prostora naših glava koja može vrlo lako iskriviti stvarnost i deformisati naš lik u ogledalu.

Zbog tih okršaja koji su nečujni a primetni jer njihove posledice telo razotkriva, gromoglasno progovara knjiga Jasminke Petrović „35 kalorija bez šećera”. 

Anoreksija se može vrlo lako i neprimetno ušunjati u način posmatranja mlade osobe u sagledavanju sebe, svog tela i vrednosti koje se najčešće meri kilogramima. Izgladnjivanje postaje slamka spasa, za koju se grčevito drže verujući da tu jedino mogu da uspostave potpunu kontrolu. Vaga postaje „saveznik” koji „dobronamerno” sugeriše da li treba da se dodatno kažnjavaju izgladnjivanjem ili su na dobrom putu prema „boljoj verziji sebe” – onoj verziji koja zapravo ugrožava zdravlje i život.

Zaglavljene između devojčice i devojke, na pragu žene, u neprihvatanju tela koje se razvija i menja, kao i naredne etape života koja dolazi sa tim, mlade devojke (ali i momci) biraju da ostanu zavučene u svojim novim oblinama koje ne prihvataju. Ogromnom odećom skrivaju „višak kilograma” koji se taloži najpre u glavi, a svaki unos hrane preti da razotrkije pravu sliku osobe koja želi uporno da smrša.  

Šta gubitak kilograma zapravo znači?

Telo je ono što vidim i osećamo, što nas nosi kroz svaki dan. Telo pamti i ono fizičko, a i mentalno, i daje signale da li sa njim nešto nije u redu. U svetu koji je danas pod reflektorima društvenih mreža i prevelike (donekle i opsesivne) usresređenosti na fizički izgled, devojčice, devojke i žene mogu osetiti veliki pritisak. Pošto se polazi od univerzalne slike tela, koja nikad nije stabilna u svojoj univerzalnosti nego se smenjuje poput letnje i zimske modne kolekcije, osobe stiču utisak da nikada neće moći da dođu do željenog cilja – savršenog i utegnutog tela, tela koje će im dati pravo da zatraže da se osećaju prihvaćenom.

Telo se ne posmatra kao dom koji skladišti iskustva, zagrljaje, putovanja i osmehe, već samo „strašne kalorije” koje vrebaju u „dobroj” i „lošoj” hrani. Prvobitno vođenje raučuna za spoljašnji izgled i zdravlje se „demonski” izokreće i postaje opsesija koja to zdravlje narušava.

Roman „35 kalorija bez šećera” prati jednu epizodu, u kojoj dve drugarice, Tara i Jovana, odlaze kod Jovanine ujne i ujke u Grocku za zimski raspust, daleko od Beograda, daleko od svakodnevnice. Međutim, Tara u Beogradu nije zaboravila svoj problem. Spakovala ga je u kofer zajedno sa vagom.

Tara i Jovana su dve potpune suprotnosti: Jovana čupava, živahna i neopterećena, Tara uglađena, uštogljena i „savršena”. Takve su i njihove porodice. Kod Tare dolazi do unutrašnjeg nemira onda kada u njen svet po strogim pravilima uleti harizmatična, debeljuškasta Jovanina ujna sa mirisom vrele gibanice.

Tara je devojčica kojoj je perfekcionizam imperativ. Ona veruje da će time zadobiti naklonost i ljubav roditelja, naročito tate koji je daleko i puno radi da bi se ona školovala u Engleskoj. Tara mora da bude najbolja, kako ne bi razočarala tatu. Mama isto puno radi i nije prisutna da prepozna da se u i na Tari dešavaju strahovite promene. Zbog toga ona na zimskom raspustu ustaje u 5 ujutru kako bi otišla u duge šetnje, pije samo čajeve, bira pomorandžu umesto banane jer ona ima samo 35 kalorija. 

„Mrzela je svoje telo. Htela je da ga vrati u prethodno stanje. [...] Htela je da zaustavi vreme. Htela je da zaustavi tatu na vratima.”

Njeno stanje i promene u stomaku (najčešće kad oseti preveliku glad) opisuje kao „zmiju pomoćnicu.” Koliko god da joj je izazivala bolove, ujedno joj je i davala nagoveštaje da postupa ispravno.

„Tara se bojala zmije u stomaku, ali negde duboko u sebi ju je i priželjkivala.” Ona joj je bila „direktna veza sa mamom i tatom”, jer kada bi je osetila, odmah bi ih pozvala i oni bi došli. Bili bi zajedno kao nekad.

Međutim, Jovanini rođaci uspevaju da okončaju Tarine muke. 

U Tarin „krivotok” pripovedanja (a pripovedanje je u trećem licu), najednom uskače ozbiljnija, slilčna životna situacija devojke Tanje, čija porodica se gasi zajedno sa njom – „Tanja je sve tanja.” Neverovatno je to koliko nečija „tiha” borba postane polje stradanja za sve članove porodice. Tako je bilo sa Tanjinom, dok se neko sa strane, u ovom slučaju najbolja drugarica Tanjine sestre, nije umešao i rekao istinu. 

Na kraju, ova dva ratnika se udružuju u bolničkoj sobi, gde, pored infuzije, jedna drugoj postaju izvor snage, životne radosti i uverenja koje prosijava kroz novu nadu da je sve izlečivo i da svi krupni zalogaji se lakše mogu sažvakati i svariti ako se podele sa još nekim.

Ono što ovaj roman želi da prenese svima koji prolaze kroz istu ili sličnu situaciju, a često nisu ni svesni ili ne žele da budu, jeste da je potrebna i porodična, prijateljska, i stručna pomoć, podrška, strpljenje i razumevanje, kao i obećanje koje im se poklanja, da će sve na kraju biti u redu jer je to jedino na šta se pristaje. Najvažnije je da se ne sme ćutati, i da ćemo razoružati tog neprijatelja samo time što ćemo glasno pričati o njemu.

Četiri glasna sagovornika odlično su progovorila o ovoj temi:

https://www.youtube.com/watch?v=-CFnUjp8RtA&t=1020s

Autor: Anđelka Panić