Bajka vešto udružuje prozu, poeziju i dramu, ne praveći književni džumbus, već naprotiv, miri i usaglašava njihove stroge zahteve u jednu jednostavnu i donekle predvidivu književnu formu. „Bio jednom jedan kralj...” ili „Nekada davno u dalekoj zemlji” su počeci koji nas zašuškavaju pod jorgan, za laku noć. Isidora Sekulić je bajku nazvala „malom orahovom ljuskom”, a Andrić je verovao da se u „u njima krije prava istorija čovečanstva”. Bajka uprkos obećanom srećnom kraju, može uneti neizvesnost, blagu nelagodu i iščekivanje kod čitalaca.

Grozdana Olujić je ostala upamćena kao domišljata pričalica umetničkih bajki, koja je deci pomagala da savladaju poligon svog odrastanja i da, kroz razumevanje, lakše održavaju ravnotežu sa samim sobom i svetom oko sebe. 

„Od tkiva mašte, na prvi pogled slučajan, izmišljen, irealan; zapravo sazdan na samim istinama prvog reda”, objašnjavala je poetiku bajke ova spisateljica. Ne van stvarnog života, već sastavni deo njega, u bajkama se stalno dešava nekakva potraga, a u tom kretanju čovekova sudbina je promenljiva i relativna.

„U budućnosti – bajka će se menjati onoliko koliko se i sam život bude menjao.”

A kako to da su deca najbolji sagovornici sa piscima bajki? „Bajka ozbiljno shvata svet, baš kao što to čini i dete”, smatra Grozdana Olujić. Dete najiskrenije oseća svet bajke, i njemu nije strano da reke razgovaraju, da talas pokušava da osvoji stenu i da se čobanin zaljubljuje u zvezdu. U svom tekstu „Poetika bajke”, Olujić govori o vrlo važnoj ulozi koju bajka ima, a to je da pomogne detetu da, u tim lutanjima, stigne do svoje skrivene suštine.

Kao tanana, neosetna, nit, bajka se prožimala od početka stvaranja, prenoseći sa sobom arhetipsku matricu. Šta to znači? Arhetipska matrica je jedna, sada već univerzalna, podloga koja je nastala dugogodišnjim taloženjem ljudskog iskustva. Posmatra se kao prapočetak, prvi uzor od kojeg sve ostalo potiče. To su osećanja, obrasci mišljenja, karakteristike likova koji bivaju usađeni u književnu formu. Takva matrica je toliko čvrsto ukorenjena u svakom čoveku da se on ne seća momenta kada ju je stekao, već kao da je rođen sa njom. Matrica je toliko bliska svakoj osobi baš zato što je čovek sebe, hiljadama godina unazad, uklesao u nju. To je nešto što se doživljava kao večno i što govori jednim, univerzalnim, jezikom.

Iako smo rekli da je potka iz koje izrastaju bajkovite priče donekle završena, očigledna i konačna, te se samo prenosi, bajka kao takva ne priznaje konačnost. Ona je u večnom nastajanju i preoblikovanju. „Bajka, kao i život, radije priznaje metamorfoze [...] konačnost joj je strana” jer „smrt u bajci je samo pretapanje jednog oblika u drugi”. Zanimljivo je da se ovakvo stanovište može izjednačiti sa verom.

Koji su to elementi bajke? Binarna podela, odnosno sukob krajnosti (dobar–zao, prijatelj–neprijatelj, svetlost–tama, nebo–zemlja, Sunce–Mesec, siromah–bogataš i slično), gradacije koje se trostruko pojačavaju i magični broj tri (tri brata, tri prepreke), prostor i vreme koji nisu konkretni, doživljavaju se fluidno, maglovito, kao kada sanjamo.

Koliko je slična snu? Olujić smatra da je sasvim normalno da se bajke izjednače sa snom. Međutim, to možemo potvrditi svi mi koji sanjamo, ili koji se sećamo snova, da su slike u snovima simbolične (kao i u bajkama) ali prilično nepovezane, dok su u bajkama sve te slike, poput nežnih bisera nanizane u jedan jedinstven, smislen niz. 

Svet bajke je kao rupa bez dna. Kad zavučemo ruku u potrazi za mogućnostima, čini nam se da bismo uvek nešto pronašli. Zato su bajke melem za prepreke u odrastanju. Uče od najranijih dana da je poverenje u samog sebe, hrabrost i nada jedino na šta se dete, budući čovek, može zasigurno osloniti.

Njena bajka „Varalica i smrt” proglašena je najboljom autorskom bajkom 1994. godine. Grozdana Olujić je svojim bajkovitim narativom nepovratno presvukla svet mališana u mekanije ruho. Odrastanje ne mora toliko da žulja.

Nije gubila korak ni sa svetom književnosti za odrasle, te je 2009. godine osvojila NIN-ovu nagradu za roman godine „Glasovi u vetru”. 

Autor: Anđelka Panić