Nemirnog i vragolastog najmlađeg sina mame đavolice niko nije mogao da obuzda, te odluče da ga pošalju iz Donjeg sveta u Gornji, među ljude. To će ga naučiti pameti, to će ga uozbiljiti. S tim se slagao i Poglavica. Međutim, mali Đavolak nije. Šta će on među ljude sa repom i rogovima? Svi će mu se smejati. Pribojavao se Đavolak. 

I šta onda zlo uradi kada vidi da ne pripada? Natera druge da liče na njega. 

To je upravo bio savet starog Poglavice. Dao mu je začarani čičak koji kad baci na sebičnog čoveka, izrašće mu rep i rogovi. Tako Đavolak više neće biti izrod. Ako se desi da baci na nekoga kome je tuđe dobro ispred sopstvenog, crna magija će nestati. Ta osoba će se pretvoriti u ružu koja će ošišati sve rogove i počupati sve repove. 

Kako će Đavolak prepoznati na koje ljude treba da cilja? Poglavica ga ovako savetuje:

„Među ljudima, kao i među đavolima, svakom je svoja koža najbliža.”

Sve je bilo kako je Poglavica rekao. Nastao je smak sveta. Ljudi su se delili na Rogonje i Reponje, a grad je trulio u prljavštini, svađi i tuči. Zavladalo je zlo koje se širilo kao kuga. Sve dok Đavolak nije pogrešio i pogodio hromu i grbavu devojčicu koja je svojim slabašnim telom zaštitila malog brata. „Bolje da ja i tu Muku snosim!”, mislila je devojčica. Samo jedan čin dobrog pročistio je čitav svet. Devojčica se pretvorila u lepoticu, a u ruci je držala cvet – ružu. Crna magija je prestala, Đavolak je nestao.

Dostojevski je rekao – lepota će spasiti svet.  

Ovu poruku, između ostalog, šalje Grozdana Olujić u svojim bajkama. „Začarani čičak” pripada antologiji „Nebeska reka i druge bajke” i svojom sažetošću prenosi jednu od najkrupnijh poruka: koliko god da se zlo širi kao zaraza i da je primetna i očigledna toliko da čovek pomisli kako druga mogućnost ne postoji, male odluke pojedinaca mogu preokrenuti igru u poslednjoj minuti.  

Ruža je simbol lepote i ljubavi, kod Grka i Rimljana je bila u vezi sa boginjama Afroditom i Venerom. Možda jedna od najpoznatijih ruža je ona koja je pripadala Malom Princu i koja se, zbog njegove upućenosti, razlikovala od svih ostalih:

„Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam je zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (osim one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.”

Prisetimo se da je i naša spisateljica imala svoju ružu. Njena je bila sedefna – „školjka lepotica”. I ona je živela u malo drugačijem Donjem svetu – morskom, a čeznula je za Gornjim da se prepusti suncu i oblacima. Savetovala se sa koralima, meduzama i ribama kako da dođe do tog sveta. Možda je bolje da odustane? Međutim, kad je saznala da u Gornjem svetu postoje „prave” ruže, najrazličitijih boja, poželela је još više da tu ispliva. „Šta su talasi prema vetru?” Dugo je bolovala u sebi. Njene suze su se postepeno skupljale u biser. Povlačila se u svoj svet, nije želela više da pripada ni gornjem ni donjem. A svoje suzno čudo, svoj biser, ljubomorno je čuvala. „Ona zna da je malo sunce skriveno u njoj lepše od svih.”

Odjednom, gruba ljudska ruka izvukla ju je iz vode, pokidala njeno sklonište, a njenu tajnu iščupala. Nije ni stigla da upije to nedostižno sunce o kom je maštala. Njena utroba je bila iskidana, i kao takva, bačena je u more, dok je dečak nije uzeo, očistio i poneo sa sobom. Svako veče je slušao njen šum, znajući da je njena čežnja pretvorena u najskuplji biser koji stoji u izlogu.

Ova bajka nas ostavlja u setnom, skrhanom (ne)rapsoloženju. Ljudska pohlepa narušava prirodnu ravnotežu sveta. Ljudska pohlepa poprima lik đavola. A ono za čim žudimo deluje bleštavo samo iz daleka, dok taj prividni sjaj ne unakazi svet koji smo pažljivo gradili. 

Zato, vraćajući se na citat Dostojevskog, dodajemo – da, lepota će spasiti svet, a sve polazi od toga da zadovoljni zalivamo našu baštu i da čuvamo ono što je naše, kao što je mala devojčica čuvala svog brata, Mali Princ svoju ružu, a školjka svoj biser.

Autor: Anđelka Panić