Svaki pisac za decu ponese iz detinjstva nekakvu magiju koju iznova oživljava pisanjem. Za Igora Kolarova, to je bilo letenje. U međuvremenu, odrastajući nije napustio svoj san o letenju, već ga je preoblikovao u san o književnosti.

Bio je često bolešljiv kad je bio mali, te je puno čitao i tako proputovao kroz mnoge živote, otkrivajući nove predele. Na sve to, mnogo se i selio sa svojom porodicom, skoro isti broj puta kao njegov književni junak Agi.

Verovao je da bi za čovečanstvo bilo mnogo korisnije i lepše da se čovek duhom otisnuo u kosmos, nego što je raketom.

A ta raketa je podigla roletne, odškrinula prozore i pozdravila sve tehnološke promene koje će brzinom svetlosti stići do skoro svakog čoveka. Stiče se utisak da se čovek sve brže i lakše prilagođava i otvara za te promene, a da se za one poznate, prirodne i ljudske povlači i povremeno zatvara.

Danas je važno da čovek ostane otvoren prema drugom čoveku, više nego što je otvoren prema novim tehnologijama. Negujući prijateljstva, čovek izlazi iz jednosmerne ulice na raskrsnicu priča spakovanih u tuđa iskustva koja ga mogu oplemeniti. 

„Život se nekako iscepkao sa tendencijom da pojeftini, a on uvek pojeftini kada se gube ljudski kontakti, odnos između dva čoveka”, govorio je Igor Kolarov u jednom intervjuu... Čini se da je ova rečenica i danas, posle više od osam godina, prilično relevantna. „Čudna su vremena za život i pisanje”. 

Misli se i izražava u slikama koje su najčešće u brzim pokretima i smenjuju se naprasno, nekada nas i toliko zatrpavaju da imamo utisak da se sve ponavlja, da sve kruži u svojoj jednoličnosti. Međutim, književnost se može posmatrati kao nešto drugačije, podseća Kolarov. „Književnost nam pomaže da shvatimo da i ono što je obično, nije baš obično.”

Običnim stvarima se osvešćavamo. Pored uzbudljivih događaja koji nam mogu obeležiti neki period života, većinu našeg vremena ispunjavaju trezveni, katkad dosadnjikavi, trenuci.

U svakodnevnici stvari koje stalno obavljamo (kuvanje, spremanje, peglanje, zalivanje cveća, kupovina namirnica, učenje, odlazak u školu, osmočasovni posao) moramo pronaći treću dimenziju i oduzeti joj trivijalnost. Kolarov je pronalazi dok zaliva cveće.

Šta je obeležilo detinjstvo Igora Kolarova?

Kao što Agi ima svoju Emu, Kolarov je imao svoju baku. Ona je posebno obeležila njegovo detinjstvo, te nije neobično da je baš ona bila pozadinski lik za stvaranje Agijeve Eme. 

Na njegovo književno usmerenje uticala je lektira za odrasle, koja je vremenom postala za decu – „Robinson Kruso” i njegove avanture. Otkriva da je „Mali Princ”, knjiga za decu koja se vremenom pretvorila za odrasle, stigla do njega tek kasnije, kad je porastao. Tek je tad ona postala njegova kultna knjiga.

Kako je Kolarov prvi put poleteo među književna sazvežđa?

Njegova prva knjiga bila je zbirka kratkih priča „Priče skoro o svemu”. 

Koliko god je život pisaca jedno veliko zabavljanje, pisci snose i odgovornosti. Pisanje zahteva posebnu vrstu čulnosti: otvoriti oči i biti pažljiv, jer sve što je osetljivo u svetu treba prvo osetiti, a onda verno preneti na papir. To nije jednostavan zadatak.

Kolarov je upućivao da je književnost svuda oko nas i da sve ostale umetnosti, kao što su na primer film ili muzika, zavise od reči.

Za života se, pored pisanja, bavio i priređivanjem. Zajedno sa književnikom Brankom Stevanovićem priredio je izbor iz srpske moderne poezije za decu posle Duška Radovića. 

Postoji ono verovanje koje donekle utešno objašnjava neobjašnjivo i apsurdno – preranu smrt. Bog bira najlepše „cvetne” primerke za svoju baštu, te je zasigurno da Kolarov na jednom drugom mestu nastavlja da prepričava velike priče o prijateljstvu.

„Svuda oko nas je pesma”, svuda oko nas su ljudi i kad im odsustvuje fizički oblik i do njih se može doći čitanjem, odnosno letenjem, a „letenje je svuda oko nas, a naročito u nama.” 

Autor: Anđelka Panić