„Agi i Ema” su nam dozvolili da zavirimo u njihov tajnoviti svet prijateljstva koji ne ume i ne želi da broji ni godine, ni bore, ni kilometre. Ema je Agijeva prijateljica, starija dama koja otvorenim duhom i mladalačkom harizmom postaje njegova vršnjakinja. Njihova topla priča greje nas i preko malih ekrana, koju je režirao Milutin Petrović.

A o kakvim dubinama šumi „Dvanaesto more”?

Još jednom, Igor Kolarov oblikuje jedno od najdragocenijih bisera za čoveka – iskrenog prijatelja i čist prijateljski odnos koji grli različitosti, neobičnosti i nesvakidašnjosti. Knjiga je napisana u prepoznatljivom Kolarovom maniru – slatka i kratka forma poglavlja koja se smisleno nadovezuju na svaku sledeću misao ili događaj i oblikuju celinu u roman.

Interesantan je način na koji Kolarov predstavlja radnju jedne knjige. Ta priča kao da se kruni na svakoj stranici, ilustrujući kratke životne epizode koje, zapravo, bivaju dovoljne da se razume složena punoća života književnih junaka.

„Dvanaesto more” na svojim talasima nam donosi priču neobične, pomalo čudnjikave, devojčice Kie Sibin, koja se ogrnula svojom dugom crnom kosom kao noć, pretvarajući svoj svet u porcelan. 

Zašto porcelan? Njen hobi je bio skupljanje porcelanskih životinjskih figurica.

Pored kose, od spoljašnjeg sveta, koji ume nekad biti grub, štitio ju je i njen muk.

„Bila je ograđena visokim i neprobojnim zidovima tišine.”

Po još nečemu je bila svojstvena – nije nikada plakala.

Ko je Kia Sibin?

Njena ličnost se teško mogla „upecati” jer se „pravi Kiin život odvijao u nekim nepristupačnim prostorima”.

Autor voli da se poigrava logičnim nelogičnostima, paradoksima, koje su očigledne.

„Kia ne može da bude ono što nije.

Kia nikad nije ono što jeste.

Ponekad, Kia je jedva Kia.”

Ko uspeva da priđe zakopčanom Kiinom svetu?

U svoj nežni svet, Kia je dozvolila je da uđe devojčica Simona, koja će se ubrzo razboleti. To će uzdrmati Kiu, te će ona u besu i nerazumevanju sebe i svojih osećanja porazbijati svoju porcelansku kolekciju. Tu Kia postaje svesna:

„Ljudi su lomljiviji od porcelana. Mogu se izgubiti u deliću sekunde.”

U potrazi za odgovorima, u ambijentu koji podseća na Zemlju čuda junakinje Alise, Kia će se sretati sa likovima (Gospođa Flo, patuljak Dva Plus Jedan, Profesor Api, Srednji Džo) koje podsećaju na nju zbog svoje osobenosti. 

U zagonetkama, Kia Sibin polako dolazi do jezgra svojih pitanja: 

„Potrebno je da uđeš u mrak stvari, Kia. Svaka stvar koju vidiš postoji u nekoliko stvarnosti. Ako za sebe odabereš samo jednu stvarnost, druga će se zatvoriti za tebe.”

Kia hrabro izlazi iz svog sveta, iz svog mraka. Tada primećuje promenu: „Svet je izlazio iz magle.”

Ona seče svoju kosu krojačkim makazama, a čudotvorni domar iz njene zgrade, Rapa, od nje pravi kutijicu za nove figurice koju će pokloniti Simoni. Kia sazreva tako što polako počinje da se otvara za drugog čoveka, za prijateljstvo sa Simonom koje jedino ona može da spasi. Shvata – postoji toliko znanja o svetu i u svetu, ali najvrednija su ona koja se spoznaju iznutra i koja procvetaju unutar nas, pogotovu ako je ono u znaku novog i vrednog poznanstva. 

„Ali sve ove stvari natrpane u knjigu ne vrede ništa ako ne naučite da ih gledate iznutra. Iz mraka. Kroz oči onoga koga volte.”

Tako je Kia progledala kroz mrak, tako što je naučila da voli i da, najzad, plače.Tako je izlečila drugaricu Simonu.

„Jedino što čovek zaista zna jeste da plače. I Kia Sibin zaplaka.”

Autor: Anđelka Panić