Može li se još nešto novo reći za Andrića? 

O Andriću, kao našem nobelovcu, kao eruditivnom pripovedaču koji je uspeo da u jednoj kraćoj epizodi (najčešće u formi pripovetke) do najsitnijih detalja rasvetli mračni ambijent prošlih vremena, događaja, ljudi i njihovih postupaka, zadržavajući smiren, gotovo meditativni, pripovedni ton, vredi pričati i ponavljati se.

Svet, u koji svojim perom zalazi, mračan je i čulan, vrlo često surov i nasilan, hladan i otuđen, skučen i potčinjen kao u zatvorskoj ćeliji. To je svet koji je neprestano pod nadzorom okupatora i koji uspeva samo u malim irealnim trenucima, koji privremeno iskoče iz svog ležišta svakodnevnice poput sna, maštarije ili smrti, da pronađe svoj mir i oslobođenje.

Sa takvim svetom bila su suočena i njegova „Deca”.

Potreba za pričanjem je iskonska potreba svakog čoveka. Iz tog žarišta koji postoji u svakom od nas, Andrić je crpeo glavnu kazivačku nit svojih dela. Ona je bila nevidljiva okosnica koja je držala strukturu i sadržaj priče. 

Pričom do smisla

„Treba pustiti čoveka da kaže sve” je misaona vodilja koja prožima jedno od Andrićevih najpoznatijih dela, „Prokletu avliju”, a koja je dostigla svoj vrhunac u „O priči i pričanju”, besedi povodom dodele Nobelove nagrade za književnost 1961. u Stokholmu. 

Fluidni žanr pomenute „Proklete avlije” bio je problematična tačka zbog koje je Andriću iskliznula NIN-ova nagrada, pravo u ruke Dobrice Ćosića i njegovih „Korena” 1954. godine. Da li je roman ili novela? Novela podrazumeva kratko prozno delo. „Prokleta avlija”, u poređenju sa romanima „Na Drini ćuprija” i „Travnička hronika”, to i jeste i prikazuje jedno parče iz života fra-Petra – njegov dvomesečni period zatočeništva u turskom zatvoru. Bogatstvo sadržaja ove novele zadovoljava standarde obima romana koji se ne meri brojem stranica.

Motiv zatvora i zatočeništva proganjao je Andrića i pre „Proklete avlije”. „Ex Ponto” je lirsko prozno delo, nalik na dnevničke zapise, koje je Andrić objavio 1918. godine. Ono, poput ispovesti, nastoji da prikaže stanje zatvoreničke svesti koja prolazi kroz različite egzistencijalne faze.

Kakva je tačno ta zatvorenička svest? Da li je čovek zatvorenik samo kada ima lisice oko zglobova ili se može osećati kao zatočenik koračajući slobodno?

Viktor Frankl, austrijski psihijatar i logoraš, govorio je o svom iskustvu iz Holokausta. U knjizi „Zašto se niste ubili?” svoju golgotu opisao je kao potragu za smislom. Posmatrajući ponašanje ostalih zatvorenika, kao i sebe, Frankl je zaključio da čoveka, u najtežim trenucima, drži viša ideja koja je usmerena prema budućnosti – na ono što žele da ostvare i urade ili na osobu koju priželjkuju da vide i koja ih čeka.

O čvrstom trajanju čoveka

Andrića je zanimala ta nemoć kod čoveka da savlada spoljašnje (ali i unutrašnje) pritiske koji mu nisu dozvoljavali da postigne unustrašnji sklad i mir. 

Asocijacija na Andrića je veliki most na ćupriji iznad veličanstvene Drine i način na koji taj most opstaje u rušilačkim vremenima. O čvrstom trajanju mosta, Andrić pravi paralelu sa trajanjem čoveka u njegovoj neumornoj borbi za opstanak. Most, takođe, simoblično popunjava prostor između dva vremena – prošlog i budućeg, između dve civilizacije – istočne i zapadne, između dva pogonska izvora – duha i tela, između dva načina ophođenja – čoveka i životinje.

Šta znači čovek Andriću? 

U pomenutoj besedi, Andrić ističe položaj čoveka u svetu sledećim pasusom:

„Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.”

Čovekova bačenost u svet navodi ga da često luta, zbunjen i nepripremljen, nošen stihijom okolnosti. Kao takav, on uči da živi kroz više glagola u kontekstu moranja: moda da pliva, postoji, nosi, izdrži i da bude. Junaci često u Andrićevim pričama trpe mnogo. Pod dejstvom takvog pritiska oni se povlače i zatvaraju u svoj unutrašnji svet, koji obogaćuju razimišljanjima, ili ruše, dozvoljavajući da ih nagoni sažvakaju. Nekad se čini da je lakše podneti silu neprijatelja, nego udar sopstvene misli, zato Andrić podvlači da u okeanu postojanja, kog često preplavljuju bujice, povrh svega „treba još izdržati i svoju misao o svemu tome”.

Strašan je život koji je pod nadzorom okupatorskog oka, ali je još strašniji, čini se, onaj koji je oko svog uma podigao zidine.

„Biti čovek” je kratka univerzalna šifra koja odrastanjem dobija svoje punije obline. Svaki čovek u prevojima čuva značenje i posledice tih borbi i naprsline koje su nastale pod dejstvom tog narastanja. Na sve to, čovek ima potrebu da govori o svojoj borbi i tako postaje deo jednog kruga uzajamnog pričanja i slušanja. Andrić je, svojom poetikom, poput mosta, nastojao da oslika potku koja sve te priče po sličnosti i ponavljanju udružuje.

Autor: Anđelka Panić