Novembar je prepešačio polovinu svoje širine i dužine. Zastajemo malo posle raskrsnice koja nas usmerava prema decembru i kroz retrospektivne naočare prisećamo se razgovora koji smo vodili sa velikim rođendanskim umovima. Njegoš, Dostojevski, Kami – svi su se oni „spakovali” u džak novembra. Časica besmisla i Kamijeve filozofije ostavila je gorak ukus u ustima. Ali to nije nešto što nam je strano. Samo je pitanje – koliko često (želimo da) mislimo o tome?

Danas razgovaramo o apsurdu.

„Stranac” je svetu stran onoliko koliko je svet stran „Strancu”. Merso je lik koji kad izađe u šetnju po vrelom suncu, navuče nekonvencionalnost, i time izneverava očekivanja mase. Njegov tih i neupadljiv život provocirao je okolinu koja mu je zamerala zbog njegove ravnodušnosti. Merso se nije ponašao onako kako bi trebalo.

„To je zato što nikada nemam ništa naročito da kažem. Zato ćutim.” On svoj, naizgled zamrli, unutrašnji život nije delio sa očima i ušima spoljašnjice. I dogodilo se ubistvo. Merso je po vrelom danu ubio Arapina koji je izvadio nož, a on je „opalio” okidač revolvera zato što bi bilo suludo da to uradi. I on je to uradio. Razlog je besmislen. Sunčanica ga je razdražila na isti način kao što je i onaj dan kada je bila sahrana njegove majke, kada nije plakao i kada je jedva čekao da ode. Međutim, dan kada je umrla majka nije važan, on zapravo ništa ne znači. 

„Majka mi je danas umrla. A možda i juče, ne znam. Primio sam telegram iz doma staraca (...) Međutim, to ništa ne znači. Možda je to bilo i juče.” 

Na kraju, Mersou se sudi, ne zbog ubistva Arapina, već zbog upitnog odnosa koji je imao sa majkom – da li ju je zaista voleo i kako je moguće da nije?

Alber Kami, koji se rodio 7. novembra 1913. godine, umro je u saobraćajnoj nesreći 4. januara 1960. Tri godine ranije – 1957. dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Njegovo najpoznatije delo „Stranac”, ispričano jednostavnim jezikom i zavijeno u monološku formu romana lika, i dan-danas, baš svojom „ravnodušnosti”, ne ostavlja čitaoce ravnodušnim. 

U pokušaju da se nađe rešenje, razlog takvog ponašanja glavnog lika romana, pretresa se pitanje smisla življenja, čini se, podjednako aktuelno i tad i sad. 

Kami svoju poetiku „objašnjava” kroz stanje i osećaj apsurda. Svaki čovek je biće koje ima svoju suštinu, esenciju, i koji pokušava kroz postojanje, egzistenciju, da svoju esenciju upotpuni ili ostvari. Ali čovek nije sam na ovom svetu. Neretko, u dodiru esencije i egzistencije, čovekove suštine i života koji živi (i koji ne isključuje druge) dolazi do raskoraka u kom se javlja apsurd.

Da li uopšte sve ovo, šta god u „sve ovo” spadalo, ima smisla? 

Kada smo svesni svedoci stvarnosti, čiji smo i saučesnici, često nam se može javiti osećaj apsurda – a to je trenutak kada osvestimo besmisao života, verovao je Kami.

Iako gorka, njegova filozofija nije toliko pesmistična kao što se „na prvi srk” čini. Njegov esej „Mit o Sizifu”, diskretno komunicira sa romanom „Stranac”. Možda se baš u njemu krije ključ koji će bar neka vrata ovog kratkog romana otključati. 

Da li život vredi ili ne vredi da se proživi? – to je glavno pitanje koje Kami postavlja u ovom eseju. 

„Svet koji možemo da objasnimo, čak i lošim razlozima, blizak nam je. Međutim, naprotiv, u jednom svetu odjednom lišenom iluzija i jasnoće, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez povratka, jer je čoveku oduzeto sećanje na izgubljenu domovinu ili nada u obećanu zemlju. Taj razdor između čoveka i njegovog života, između glumca i njegovog dekora: to je upravo osećaj apsurdnosti.”

Osećaj apsurdnosti je osećaj razdora i nesklada, gubitka ravnoteže koja je možda sve vreme bila samo iluzija.

Čovek je stran i drugom, i svetu, a i sebi. I ovom razgovoru se priključuje još jedan rođendanac, Petar II Petrović Njegoš, rođen 13. novembra, koji je u svom delu „Luča mikrokozma” pisao „Tajna čojku čovjek je najviša”, u značenju da je tajna čoveka najviša tajna svakome od nas. 

„Dani života bez sjaja” teku i „vreme nas tako nosi”, mi živimo od „sutra” i „kasnije”. Ali dođe dan kad čovek uoči svoju mladost na vremenskoj lestvici i onda postavlja sebe naspram vremena. Shvata da sve što je do sada video i spoznao u svetu, to su bili obrisi i likovi, za čiji izgled i značenje je uglavno on sam odgovoran. Kami to naziva dekorom. I tu se javlja apsurd – kada shvatimo da ne poznajemo više osobu koju smo mislili da poznajemo. „Iz ljudi takođe zrači neljudskost.”

Apsurdno osećanje deluje poput zaraze. Kada ga jednom spoznamo ono se, s vremena na vreme, javlja. I kako se onda lečiti od osećaja apsurdnosti? Kami nudi „recept”:

„Možda ćemo ovo neuhvatljivo osećanje apsurdnosti moći da dostignemo u raznovrsnim ali bliskim nam svetovima inteligencije, veštini življenja ili, ukratko, u umetnosti.” 

Svi ti nemiri modernog čoveka mogu se zalečiti, ublažiti, ukratko, kroz umetnost. Pojam umetnosti toliko je širok da među svoje unutrašnje džepove nudi način da pojedinac sagradi parče svog nekog sveta koji će ga rasteretiti „Sizifovog kamena”, kamena koji bi, ma koliko ga Sizif gurao prema vrhu, nastavljao da se kotrlja nizbrdo, na sam početak. 

Smisao ne treba nametati životu, njegovo odsustvo ili prisustvo treba doborovoljno nositi kao kamenčić u cipeli, kako bi opominjao da se treba boriti protiv nametnutnih i često iskrivljenih vrednosti, očekivanja, obrazaca ponašanja, institucija, svega onoga što nas sužava i skučava. Treba se boriti za svoju slobodu.

Autor: Anđelka Panić