Koliko života može da obuhvati, na prvi pogled, kratkih i „skučenih” 36 godina? I koliko gradova, izložbi, refleksija, stihova i sanjarenja? Ličnost Milene Pavlović Barili i dan-danas traje, postepeno otkrivajući se u svojoj prefinjenoj zagonetnosti. 

Pokucavši pravo na vrata Požarevca, 5. novembra 1909. godine, Milena je svojim rođenjem poklonila svetu darove koje su joj ostavljeni u nasledstvo. Zanimljivo je da je, po maminoj liniji, ona bila potomak Karađorđevića, dok je sa tatine strane, koji je bio muzički obrazovan kao i mama, proticala umetnička krv italijanske porodice Barili iz Parme. 

Milenin neosporni potencijal pažljivo su oblikovali izuzetno obrazovane ruke: najpre Beta Vukanović u svojoj Umentičkoj školi, zatim Hugo fon Haberman i Franc fon Štuk na minhenskoj Akademiji.

Njen talenat nadilazi srpske granice, i giba se od Nemačke do Španije, zatim se zavlači u London sa samostalnom izložbom u Blumsberi galeriji, a onda se smiruje u Parizu do 1933. godine. Pariski život na njenim slikama se odražava kroz simbole koje koristi sve osetnije na svom platnu. Preko simbola i dominantne linije, koja postaje Milenino prepoznatljivo obeležje, našla je svoj put i do stihova na srpskom, italijanskom, španskom i francuskom jeziku, ne ostavljajući ih nezaštićene. Tu bi se uvek našla pokoja ilustracija ili crtež da poeziji čuva leđa.

Muška linija njenih korena nije ostala zapostavljena, te izlaže u Rimu, Firenci i Veneciji. Ljubav sa kubanskim pijanistom Rodrigom Gonzalesom, kog je upoznala na svojoj izložbi dok je ovaj kupovao njen autoportret, trajno će obeležiti njeno potonje stvaralaštvo. Dinamičnost njihove veze, rastavljanje i ponovno „sastavljanje”, pothranjivaće tu strast koju je Milena filtrirala kroz stvaralački rad, kroz boju i stih. Pred Drugi svetski rat, vođena nadrealističkim strujama, „otplivaće” za Njujork kako bi mogla posetiti svetsku izložbu nadrealista. Tu i ostaje. Tu se, takođe, i rastaje sa svojom ljubavi 1939. godine.

Njen „američki san” počeo je sa odjecima košmara jer je živela u čežnji za Evropom i u siromaštvu. Da bi se trgla iz takvog stanja i položaja, počinje da radi prvo portrete ljudi iz visokog društva, zatim ilustracije za modne časopise, od kojih je najzvučniji svojim imenom bio „Vogue”. Bavila se i umetničkim dizajnom za kozmetičku kuću „Revlon”, kao i ilustracijama ženske odeće i obuće za modne kreatore. Već u tom periodu je imala srčanih problema, a možda i srčani udar.

Ovaj američki period obeležio je niz portreta i autoportreta. Na izložbi u Vašingtonu je 1943. godine upoznala svog budućeg muža, dvanaest godina mlađeg oficira avijacije – Roberta Tomasa Goslena. Godinu dana kasnije povređuje kičmu padom s konja, a 6. marta 1945. godine (uvek) prerano i iznenada njeno slabašno srce ostavlja svoje poslednje otkucaje. Urna sa njenim ostacima nalazi se na nekatoličkom groblju u Rimu.

Bajkoviti ambijent i linija koja govori

„Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje, početak, trajanje i kraj” – govorila je majka Danica za svoju ćerku.

Suptilnost izraza, kojim stvara ravnotežu između boja, odiše melanholijom i skladnom umetničkom prirodom Milenine ličnosti. Njene radove kruniše autorefleksivnost, tajanstvenost i suptilna ispovednost. Premazi slojeva boja i narativnosti otkrivaju tanan a čvrst komunikacijski povez između ličnog sveta i spoljašnjeg. Kritičari i istoričari umetnosti naglašavaju njenu dualnost na planu estetike (spajala je klasičnu renesansnu umetnosti i savremene nadrealističke i metafizičke elemente) i umetničkih pravaca (mirila je visoku i primenjenu umetnost upravo baveći se modom i dizajnom).

U njenim slikama prisutan je i vizionarski momenat koji je u dosluhu sa interesovanjem za simboliku i nadrealne svetove. „Ovaj svet sanak / samo sanak lep” – pisala je devojčica Milena sa svojih sedam godina.

U Mileninim slikarskim svetovima ima nečeg proročkog ali ne i zastrašujućeg jer kao da je zasuto nanosom stvarnosti osvežene otmenim dekoracijama. Na sve to, njeni radovi uvučeni su u bajkovito atmosferični zagrljaj. Time se ta moguća, neostvarena, jeza predskazanja neutrališe „slatkastim” pastelnim bojama, ptičicama, balonima, oblacima, zekama i slonovima. Ona tu potencijalnu apokaliptičnu atmosferu, koja gviri iza platna kao kroz ključaonicu, snižava na prizemniju ravan svakodnevnice.

U Muzeju savremene umetnosti vreme se drobi – postepeno ga grickaju februar i mart, a već sredinom prolećnog meseca (17. marta), izložba o nesvakidašnjoj Barili se zatvara. Iskoristite jedno lepo (pre ili posle) podne za razgovor oči u oči sa Milenom Pavlović Barili, koja će svoju životnu priču na taj način mnogo vernije (od bilo koje biografije) podeliti sa vama.

Autor: Anđelka Panić