Kada razmišljam o tome kroz šta smo zajedno prošli deca i ja, koliko smo naučili jedni o drugima, o životu, davanju i deljenju, mislim da potpuno stoji ona krilatica da je „škola učiteljica života“. Negde sam pročitala da „nije problem u odrastanju, nego u zaboravljanju.“ Zato sam se trudila da u toku ove četiri godine zabeležim što više aktivnosti kojima smo se bavili, časove koji su nam bili zanimljivi, izlete i posete koje smo realizovali. U jednom trenutku sam pokušala da sve to objedinim u jedam filmić koji sam nazvala „Nađi način, a ne izgovor“. Ne znam da li da budem tužna ili apsolutno srećna, ali nisam uspela da u dvadeset minuta predstavim sve kroz šta smo zajedno prošli i zbog čega sam ponosna na ovu decu.

Sada, kada razgovaramo o utiscima i ključnim događajima koji su obeležili naše druženje, navode primere na koje, mislim da delim i vaše mišljenje, svako od nas učitelja treba da bude ponosan. „Zahvaljujući Vama postala sam sigurnija i uporna i čuvam poruku u kojoj Ste pohvalili moju pozitivnu energiju“ (N. M.), „Srećan sam što Vas imam za prijatelja“ (B. L.), „Shvatio sam da čovek ne može baš svaku prepreku da prođe sam i da su prijatelji važan oslonac svakome od nas.“ (D.К.)„Moj dijabetes Vas nije uplašio, naprotiv, želeli ste da znate što više o njemu, da bi mi pomogli.“ (L. P.), „Naučili Ste nas da je ljubav i poštovanje osnova svega“ (A.N.), „Iskreno se radujemo svačijem uspehu“ (M.S.), „Pružili Ste mi mogućnost da iskažem svoje mišljenje. Pročitala sam negde da ime Tanja znači „ona koja je rođena da bude velika“ i posle četiri godine svakodnevnog druženja sa Vama znam da niko ne nosi ime Tanja bolje od Vas.“ (S. R.).

Neverovatno je koliko se deca sećaju svakog detalja, odlaska na različita mesta na kojima smo učili o životu, van učionice, kao što je npr. vaterpolo utakmica naše reprezentacije, poseta Narodne skupštine, koncerti Beogradske filhrmonije, zoovrt, upoznavanje Kalemegdana i još mnogo toga. Krilaticu koju sam koristila kao što je „Ono što govoriš ili radiš drugome, jasno govori o tebi, tvojim mislima i stavovima“ potpuno su razumeli i shvatili. Ali, ovo su situacija sa kojima se većina nas, koji radimo i živomo sa ovim malim ljudima, svakodnevno susreće.

Jedno Nastavničko veće u mojoj školi, razlikovalo se od ostalih po emocijama koje su kod svakog od nas izazvane pismom roditelja naše učenice njenoj učiteljici. Oni su napisali neizmerno dirljive reči zahvalnosti učiteljici svoga deteta. Ta divna devojčica koja se u svojim malenim godinama suočila sa najtežom bolešću, tako stojički se izborila sa njom, samo uz pomoć predanih roditelja, ali i nesebične ljubavi učiteljice koja nije ustuknula pred problemom. Ovo je samo delić tog pisma. „Za srce čoveku ne možete zahvaliti, niti ga od čoveka možete tražiti... Učiteljica Vesna nije dozvolila da je neke strašne dijagnoze velike medicine zaplaše i da se odrekne svoje T. Samo neko sa tolikim srcem i hrabrošću vodio bi dete mršavo kao slamka i bez kose, svuda gde je vodila druge učenike... Saborac u borbi koju smo zajedno vodili za našu T...Znamo da mnogi roditelji koji Vam to možda neće reći, ali smatraju Vas delom svoje porodice.“ Mislim da je i ovo dovoljno da svi shvatimo koliko znači naša pružena ruka.
Znam da me razume svaki učitelj ili nastavnik koji u učionicu ne ulazi samo da odradi svoj posao jer ovo NIJE SAMO POSAO. Biti učitelj je način života i konstantno proširivanje svoje školske porodice.

Sada, kada spremamo završnu priredbu, vrlo često svima nam naviru suze na oči, koje mi pripisujemo „alergiji“. To su one suze koje ispoljavaju sva pozitivna osećanja i sreću što smo postali deo života prijatelja i naše ekipe. Poruka ove priredbe je refren pesme „Nađi me da ti ruke svoje dam“. On me uvek podseća da ćemo u svakom trenutku, u godinama koje su ispred nas, znati da imamo one koji će nam uvek dati ruku, kada nam je najpotrebnije, ali pre svega i sami biti ta ruka podrške.

Tanja Vrečko