Ovo pitanje sam postavila sebi nakon časa srpskog jezika na kom smo obrađivali pesmu „Jetrvica adamsko koleno“. Naime, za one koji se ne sećaju ili je nisu pročitali, ova pesma govori o životu Koviljke, žene koja je u amanet od svoje jetrve dobila da brine o njenom sinu nakon smrti.U početku sam zamislila da to bude još jedna klasična obrada narodne pesme. Ali, ona nas je odvela baš tamo gde se nisam nadala, a možda sam potajno želela.

Izdvajanje samog pojma „adamsko koleno“ kao isticanje nečije plemenitosti bilo je od ključnog značaja. Kroz analizu lika Koviljke, žene koja predstavlja sinonim za ovaj ključni pojam, njenog života i odnosa prema bližnjima, pokrenuli smo lavinu misli i osećanja. Nisam ni slutila koliko su moji učenici sazreli za ove četiri godine zajedničkog rada. Njihov ozbiljan odnos prema svakom stihu ove pesme me je ostavio bez reči. Analizirali su je sa nekoliko aspekata, o kojima nisam razmišljala dok sam se pripremala za čas. Posmatrali su pesmu kroz različite prizme, od života Koviljke kao majke, mučenice, velike i hrabre žene, njenog odnosa prema Mirku (dečaku koga je prihvatila kao svoje dete), do utehe koju su jedno drugom predstavljali u najtežim životnim situacijama. Izdvajali su različite stihove kao ključne u pesmi, sa obrazloženjima dostojnim zrele osobe.

Ono što mi je bilo važno je da istaknemo da se sa različitim teškim životnim situacijama u kojima se nađemo, moramo uhvatiti u koštac. Najbolji način za to je pretvoriti ih u svoje pozitivno oružje u borbi protiv tuge, žalosti i sete. U trenutku smo, nesvesno, sa pesme, prešli na naše živote. Iz tih pametnih usta izlazile su reči pune najnežnijih osećanja prema bližnjima koji danas nisu među nama, ali i onima kojima možda retko kažemo koliko nam znače. Priče su bile usmerene na lepe, smešne i zanimljive situacije koje su zajedno doživeli sa tim, njima dragim osobama. I sama sam se pridružila ovom razgovoru ličnim primerom. Govorila sam im o mom bratu, o kome i danas, posle sedamnaest godina, govorim sa tugom, ali i osmehom punim ljubavi. Bilo je lepo podeliti zabavne priče iz svog detinjstva i setiti se momenata koji večno ostaju u našim srcima. Zajedno smo došli do zaključka koliko je važno da svaki trenutak posvetimo kvalitetnom odnosu sa ljudima do kojih nam je stalo.

Školsko zvono je možda odložilo, ali ne i prekinulo našu priču. Nastavili smo je već sutradan. Zajedno smo došli do odluke da napišemo sastave na temu utisaka koje je čas obrade pesme „Jetrvica adamsko koleno“ ostavio na nas. Svaki sastav je bio različit,od konkretnog osvrta na pesmu, razgovora koji je pratio čas, do događaja i ličnosti koje čine dečiji život potpunijim. Ipak, suština je bila ista. Isticanje pozitivnih ljudskih osobina i značaja trenutaka i životnih situacija koje će pamtiti kao najlepše.

Verujem da ćete se složiti da ovakvi časovi vrede više od mnoštva zapisanih, a nebitnih činjenica. Ako dozvolimo sebi da požljivo slušamo decu, upoznaćemo bolje, ne samo njih, već i sebe.Ponovo sam mojim đacima zahvalna na lekciji koju sam naučila. Oni su moje adamsko koleno.

Tanja Vrečko