Detetu se polazak u školu često predstavlja kao završetak igre i zabave. Neki zaista veruju da više nema bezbrižnog života. Uverena sam da zaista greše!

Prvi razred je, zasigurno, nešto novo u životu svakog deteta, ali treba da znate da je to novost i za učitelja, bez obzira koliko radno iskustvo ima. Svako dete je jedinka za sebe, drugačije od prethodne generacije. Veliki zadatak je da od svih tih zvezdica koje su bile centar porodičnog carstva napravite sazvežđe, kolektiv, koji će sijati punim sjajem. Znam da me u potpunosti razumeju svi učitelji koji su se latili takvog zadatka. U toku celog leta, viđam po različitim društvenim mrežama, sjajne predloge kolega, kako najbolje urediti učionicu za doček prvaka. U svakoj školi se pripremaju svečane priredbe, a sve u njihovu čast i kako bi im taj dan ostao u sećanju za ceo život.

Ali, nije samo prvi dan škole važan. Svi učitelji se trude da mališanima svaki školski dan bude nova pustolovina. Važno je da se u svojoj učionici osećaju dobro, sigurno i konforno. Značaj okruženja u kome dete boravi u toku časova, utiče na njihovu koncentraciju, opuštenost u radu. Ako taj rad prati i muzika, onda je to pun pogodak. Deca se tada osećaju prijatnije, a rad im je pretvoren u uživanje. Kada učitelj tako postavi koncept svog rada i deci, pre svega pruži ljubav i pozitivnu energiju, ona će mu višestruko vratiti. Ipak, potrebno je upoznati ih i sa pravilima koja važe u školi. Objašnjavanjem tih pravila kao pomoći za lakše i bolje funkcionisanje i kvalitetniji rad i istrajavanje u tim zahtevima, nenametljivo, ali jasno, dovešće i decu u situaciju da ih prihvate bez opiranja. Svakako, učitelji moraju imati sluha za potrebe i mogućnosti mališana. Važno je sa decom podeliti svoja osećanja i učiti ih da se ne stide svojih. Ovo je možda mnogo vrednije i važnije od toga da li smo danas obradili baš sve što smo predvideli. Umešnost je osetiti kada su te divne glavice spremne da upijaju kao sunđer, a kada je vreme za igru i opuštanje. Nekada nam tih desetak minuta vanredne pauze, omogući da dalje nastavimo sa još kvalitetnijim radom.

Prvi razred je specifičan i po tome što deca dolaze sa različitim predznanjima, pa učitelj svoj rad mora organizovati na više nivoa, što je profesionalni izazov. Da bi svako dete napredovalo, moraju mu se dati adekvatni zadaci koji će ga podstaći da svoje znanje podiže za stepenik više. U pripremnom razredu uče prepoznavanje slova, ali je pogrešno očekivati od dece da znaju da čitaju. U svakom slučaju, i za decu koja već znaju da čitaju, valja se potruditi da im zadaci koje postavljamo pred njih budu zanimljivi i inspirativni, a ne nešto već viđeno. U tom slučaju, dobićemo neželjenu reakciju deteta,da mu je dosadno i da ne napreduje. U tom slučaju, svi gubimo, a to je ono što ne želimo.

Moja baka je znala da kaže: „Zdravo i pravo dete ne može da ne nauči da čita, piše i broji.“ Sa tim se u potpunosti slažem. Važno je pratiti mogućnosti, rad i napredak svakog deteta i shodno tome reagovati kako bi ono prihvatilo svoje obaveze i zadatke kao zabavu i izazov. Tako bi svako od njih bilo svesno svog napretka i bilo srećno i ponosno na sebe.

Ovih dana sam, u razgovoru sa kolegama koji, kao i ja, ponovo kreću u prvi razred, shvatila koliko smo svi uzbuđeni što krećemo na još jedan zanimljiv put sa novom dečicom.

Nova iskustva nas uvek čine budnim i otvorenog uma. Tako smo svi, i učenici i učitelji, na još jednom startu životne trke koji nas će nas, verujem, učiniti boljim, vrednijim i srećnijim ljudima.

Tanja Vrečko