Ove konstatacije me svaki put kad ih čujem potpuno šokiraju. Ljudi koji ne rade u školi izgleda nemaju predstavu šta sve učitelj treba da radi.

Shvatila sam u razgovoru sa roditeljima mojih učenika da me oni vide kao ženu koja ne prestaje da radi i dan joj traje 28 sati. Uz to sam postala i sinonim za osobu koja vri od energije. Sigurna sam da sam i sama tome kumovala. Jutarnja fiskultura uz muziku je čekala decu svakoga jutra. Uz igru i zabavu počinjali smo dan. Moram priznati da su i meni te naše muzičko-ritmičke vežbe prijale. U svakom slučaju, svi smo rasterećeni ulazili u nove radne aktivnosti.

Trudim se da im ti prvi dani budu zabavni, kreativni i da kroz igru učimo. Za takve časove je, a to zna svaki učitelj, potrebna ozbiljna priprema. Osmišljavanje časova, priprema materijala, pažljivo grupisanje dece prema sličnim predznanjima. Pronaći odgovarajuće sličice, napraviti igricu, prezentaciju, smišljati zadatke koji će podstaći dečiju maštu i kreativnost, a u isto vreme obraditi sve potrebne nastavne sadržaje. Ponekad je sve ovo zahtevalo više vremena od onog koje provedem u školi u toku jednog dana. Bilo je naporno, ali lagala bih kada bih rekla da nisam u svemu tome uživala.

Prvi pokušaji grupnog rada sa sedmogodišnjacima su u početku izgledali samo kao zabava, ali za njih.Bilo je potrebno vreme i upornost da oni shvate šta nam je cilj, a ja da treba popustiti i bolje razumeti njihovu želju za igrom i stalnim podsticajem. Kada sam ih vodila izvan školskog dvorišta bilo je u početku dosta stresno. Trebalo je preći prometnu ulicu sa trideset dvoje dece. Voditi ih do grada tramvajem, bilo je pravo vatreno krštenje za sve nas. Ali, ova moja deca su zaista fenomenalna. Svi su kao jedan slušali i razumeli šta im govorim i reagovali veoma zrelo.
Sada, polako ulazimo u finiš našeg druženja. Četvrti razred je najlepši za rad, bar meni. Ovo je period kada sakupljaš plodove svog truda i svega onog što si uložio u prethodne tri godine. Uživam u svakom novom danu jer smo postali tim. Dok neki od njih predaju lekcije iz prirode i društva ili nas uvode u određeni književni tekst, shvatam koliko je bilo bitno da ih uvažim kao ličnosti. Mislim da je njihova samostalnost posledica toga što sam im omogućila otvoreno iznošenja mišljenja. Prihvatanje kreativnih predloga i razmena ideja o načinu rada pomogli su im da shvate koliko je važno ozbiljno prići svakom zadatku.

Volela bih da su neki studenti učiteljskog fakulteta imali prilike da prisustvuju ovim časovima. Mnogo toga bi naučili o metodologiji rada i interdisciplinarnom pristupu sadržajima koje treba obraditi. Uspesi mojih đaka najbolje govori o njihovom odnosu prema životu. Čak i kada se zabavljaju, tu sve pršti od radosti, smeha i kreativnih igrica. Ponekad, kao i svi odrasli, pokušam da ih umirim ili utišam, jer nemam uvek snage ya tu količinu energije. Ipak, u sebi znam da im je baš sada pravo vreme za bezbrižne i maksimalno sadržajne dane. Dane kada mogu sve, ako im se omogući i usmere se ka pravim ciljevima.

Ako shvatimo da zajedno sa decom činimo ekipu, znaćemo i kako da ih dovedemo do zlatne medalje. Čineći njihovo detinjstvo lepšim i sadržajnijim,a školu mestom za igre bez granica, lakše i bolje će rešavati svaki zadatak i problem koji stavimo pred njih.Samo svojim pozitivnim primerom odnosa prema životu i obavezama koje nam se nameću, možemo i od dece očekivati isto. U nekim situacijama mi se čini da, za razliku od mene, mnogo realnije i sa većom dozom samokritičnosti, posmatraju svoja postignuća. U isto vreme se trude da bodre jedni druge i pružaju podršku.
Citiraću mog Božidara Lipovca koji kaže, dok opisuje utiske sa jednog od naših časova, da je shvatio ko sam ja. „ Trudio sam se da shvatim filozofiju moje učiteljice koja nas uči da i u onim najtužnijim situacijama tražimo pozitivnu stranu. Upoznao sam dogodovštine iz njenog detinjstva, njenog okruženja i pokušao da je zamislim kao devojčicu. Kako se iza takve stene od karaktera krije malo dete iskrenih osećanja?! U isto vreme tako jaka i snažna, a s druge strane krhka i nežna?!“.

Mina Smoljanović je moju energiju i sportski duh ovako doživela: „Uči nas da budemo vredni i radni. Uspešna je u sportu, pa i kod nas podstiče sportski duh. To što je elegantno obučena je uopšte ne sprečava da aktivno sa nama radi na času fizičkog. Ono što ja ne umem u baletankama, učiteljica može u štiklama.... Zbog nje sam poželela da i ja budem učiteljica. Hvala Vam na ovom divnom iskustvu.Ostanite i dalje takvi i bićete ponosni na svoje đake.“ (odlomak iz pisanog sastava)

Srećna sam i radujem se svakom novom radnom danu koji počinjem i završavam sa decom koja rastu u kvalitetne,vredne,pametne, kreativne i samosvesne, ali pre svega dobre ljude. I baš zbog svega toga, neću da se menjam!

Tanja Vrečko