Problem o kome danas pišem je kako nagraditi dobre nastavnike. O visini nagrada ne bih, jer se bojim da bih bio neskroman ili suviše skroman (zavisi ko procenjuje). :) Obratio bih pažnju na to kako proceniti nečiji rad. Trenutno, u Posebnom kolektivnom ugovoru, postoji samo član 32. gde piše: „Poslodavac može da, iz sopstvenih prihoda, nastavnicima čiji su učenici osvojili nagrade na takmičenjima, obezbedi novčana sredstva za nagradu.“¹ To bi značilo da ovo nagrađivanje zavisi od škole (čitaj direktora) i to u slučaju da ta škola ima sopstvene prihode. Sistemsko rešenje nigde nije pomenuto, a i pitam se da li je nagrađivanje uspeha na takmičenjima uopšte fer. Jer, učitelji od prvog do trećeg takvih mogućnosti nemaju, a i nastavnici engleskog koji rade u nižim razredima. Uz to, uslovi takmičenja nisu jednaki za sve struke. Iz biologije nije problem doći do opštinske, pa i gradske diplome, ali republičko mesto osvajaju samo nekoliko najboljih. Iz srpskog jezika, pak, svi koji imaju određen broj bodova, biće prvi, drugi ili treći na republičkom.

Koliko god takmičenja bila atraktivna i važna, jer najboljima se treba posvetiti, u to sumnje nemam, pitam se da li su ona jedina merodavna.

Takmičenja zahvataju mali broj đaka iz odeljenja i pitanje je šta sa ostalima. I njima treba pružiti kvalitetno obrazovanje i samim tim, rad nastavnika ovde je primarno značajan i tu ga i treba vrednovati.

Na koji način? Pa, načina ima mnogo, samo valja dobro izvagati koji bi bio najpogodniji. Prvo što mi pada na pamet su testovi za đake. Da bi oni bili fer, morali bi da se procenjuju uz inicijalne testove (uostalom, takve testove ionako već radimo), pa da se vidi kako su đaci napredovali – i oni dobri, ali i oni sa lošijim postignućima. Pa, ako dobijete „loše“ odeljenje, nećete biti u goroj poziciji u odnosu na kolegu koji je dobio tzv. „skockano“.

Sve ostalo što mi pada na pamet ne bi ni blizu bilo fer, ali je neophodno za pojedine predmete, poput likovnog i fizičkog, gde test u osnovnoj školi nema mnogo smisla. Recimo, procene bi mogla da daju stručna lica koja posećuju časove, kako oni u školi, tako i van nje. Znam da se u Francuskoj rad nastavnika vrednovao tako (možda i dan danas), pa su nastavnici voleli da im dođe inspekcija, pošto im je to bila prilika za povećanje plate. :) Zanimljivo bi bilo da i nastavnici daju svoje mišljenje o radu svojih kolega. Kažem zanimljivo, ne obavezno i mudro. :)

Rad nastavnika bi mogao da se meri i prema celokupnom angažovanju, jer nije ni zanemarljivo u koliko je, recimo, projekata učestvovao.

Takođe, nije loše ceniti ni zvanje pedagoškog savetnika, do koga nije baš lako doći. Bitno je i da naglasim da sam, kao nastavnik, razmišljao isključivo o nagrađivanju nastavnika, ali veoma verujem da treba nagraditi i dobre bibliotekare, psihologe, pedagoge i slične službenike, pa, zašto da ne, i direktore škola. I za njih treba naći neko fer rešenje. Nije isto biti direktor u školi sa preko hiljadu i u školi sa upola manje đaka.

Mogućnosti za nagrađivanje ima, te treba biti mudar i pronaći najbolji. Šta bi od svega toga moglo, a šta će biti, videćemo. Možda i ne bude ništa, što bi mi lično bilo jako žao. Jer sistem koji prepoznaje najbolje i daje im na značaju ima sve šanse da ga ti najbolji i unaprede.

¹Посебан колективни уговор, члан 32. („СлужбенигласникРС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14, од 18.2.2015) на сајту Министарства просвете, науке и технолошког развоја РС: http://www.mpn.gov.rs/poseban-kolektivni-ugovor/ 

Autor: Dejan Bošković