„Edukacija (lat. educatus, educate, educere - izneti; ducere - voditi) je proces promene ličnosti u željenom pravcu usvajanjem različitih sadržaja u zavisnosti od uzrasta i potreba jedinke.“ Verujem da se edukacija može definisati na još sijaset načina, ali suština je da nakon edukacije mi doživljavamo neku promenu. I tu spora nema. Ono što je meni sporno je kvalitet i kvantitet te promene. Ne bih da ulazim u didaktičke teorije i da navodim raznovrsne autore koji su imali šta da kažu na ovu temu, već bih prosto primetio jedan trend. Nekada je edukacija značila „giljanje“ školskih klupa godinama, iščitavanje basnoslovne literature i teške provere naučenog kod već nekog autoriteta, i tek onda i samo onda, mogli bismo da se nazovemo stručnim za nešto. Danas je to sasvim drugačije. Ali pre nego što uđem u sadašnjost, najpre bih vam predočio jedan primer.

                Moja pravnica u školi (sekretar), objasnila mi je kako izgleda seminar namenjen njima. Izađe neki novi pravilnik ili akt zakonski, kakav god, a hvala bogu svako malo izlazi poneki, i onda sekretare škola pozovu na seminar. Tamo im rastumače zakon, a polaznici podele sa voditeljima neke svoje nedoumice, a hvala bogu uvek ih ima, eventualno postave neka pitanja, svi zajedno popiju kafu, ponekad nešto zameze i rastanu se u dobrom raspoloženju.

Suština ovog seminara je da oni dobijaju informaciju. To znači da oni sad znaju šta taj zakon podrazumeva i mogu da ga sprovedu u različitim školskim situacijama. To ne znači da oni sada znaju da naprave sličan pravilnik, da umeju da proizvode zakone u zavisnosti od potreba škole i da dalje obučavaju mlade i ne tako mlade pravnike da rade to isto.

                Iako seminari nastavnički traju isto koliko i seminari pravnika, imaju potpuno drugačiju prirodu i potpuno drugačije ishode. Drugim rečima, na seminaru nam se dešava ista stvar kao i kolegama sekretarima, te ne dobijamo ništa više do informacije (a nekada poluinformacije, nekada ni informacije, a nekada do rešenja dolazimo sami i to je obavezno uspešno i svi tapšemo i radujemo se posterima ukrašenim cvetićima nekog kreativnog učitelja, koje smo u grupi napravili), ali zato naše „kompetencije“ narastaju do neverovatnih visina. Mi smo nakon dvodnevnog seminara sposobni da radimo sa svakim đakom, ma kakvih problema imao, da izađemo na kraj sa svim oblicima nasilja i da rešimo svaki konflikt sa roditeljima. Uz to, neverovatno smo razvili kreativnost, te postali prava fontana ideja, koje samo izviru iz nas. Bez obzira što te divno osmišljene aktivnosti nikad u školskim uslovima probali nismo, znamo da će naprosto dati fantastične rezultate.

Istina o nastavničkim seminarima je istovetna istini o pravničkim: dobili smo informaciju, čuli nove ideje, razmislili o svom radu i dalje ćemo nešto od toga nekada (i možda) iskoristiti u učionici. I to se, zapravo, nije promenilo od vremena koje pamtim kada sam bio mlad nastavnik. Tada se na seminare odlazilo da se vidi ima li šta novoga u oblasti koju predajemo u odnosu na vreme kada smo studirali.

                Mladi bi rekli da je priča o seminarima svetska prevara. J Ja ne bih baš išao na svetske razmere, ali nekakvo zavaravanje i nas polaznika i institucija nadležnih za seminare svakako postoji. Nikakve kompetencije i slične drangulije mi nismo stekli, jer verujte da kao čovek koji radi sa nastavnicima upravo na tom „osnaživanju“ (a posao pomoćnika direktora to zahteva), imam neko iskustvo da to ne ide preko noći, a u slučaju pojedinih kolega ne ide uopšte. To je proces i na tome treba raditi mnogo duže i mnogo manje površno. I treba uključiti ceo tim ljudi, a ne dva voditelja koja vidite tad i nikad više u životu.

Nemojte pogrešno da me razumete, ne kažem ja da seminari nisu dobra stvar i da u svemu tome nema nekog osnova za dalji bolji rad, ali zaista preterujemo i pravimo od tih seminara i edukacije koja ih prati bajkovitu magiju, za koju niti znamo da li „fercera“, niti postoje garancije da ćemo je zaista primeniti.

Zato se naježim kada čujem da je neko „edukovan“ za nešto i valjda se pretpostavlja da treba da se prepustim i bezuslovno verujem da će taj neko dobro odraditi to što treba. E, pa, dragi moji, ja ne verujem. J

Verujem da sve što se radi treba da ima svrsishodan cilj i da smo dovoljno obrazovani (edukovani) da umemo da postavimo realna očekivanja. Tek onda i samo onda edukacija će imati težinu, a seminari pravo mesto u našem obrazovnom sistemu.

Dejan Bošković