Od vremena kad sam ja počeo da radim, početkom 21. veka, priprema za čas je zaista evoluirala. Sećam se, tadašnja dogma je bila da što duža priprema znači i bolje održan čas i pisale su se, bogami, na nekoliko strana. Namerno kažem – pisale, pošto ih je retko tada neko kucao. Od nastavnika se tražilo da predvidi odgovore svojih đaka ili bolje rečeno da ih očekuje. Nekoliko nevolja je pratilo tadašnje pripreme. Najpre, oduzimale su mnogo vremena, potom njihova forma nije dozvoljava mnogo vrdanja od klasične nastave i napokon, nisu služile svojoj svrsi. Ne samo zato što su bile glomazne i teško da biste mogli da se snađete u toku časa ako vam, nedaj bože, zapne, već zato što je tada vladala još jedna dogma – da nastavnik nije dobar ako ne zna svoju pripremu napamet. To je bilo vreme kada se oštro osuđivalo kada nastavnik pogleda na sat ili kada gestikulira rukama. Od tada do sada, na sreću, stvari su se promenile nabolje.

Ne mogu da kažem da postoji propisana forma pripreme, mada različiti metodičari imaju različita viđenja (Paović, 2010) (Administrator).

Imao sam prilike da čujem i krajnje formalističke zahteve i to sertifikovanih metodičara kao što je da pripremu nikako ne smemo pisati u prvom licu. Ne vidim niti jedan razlog zašto ne, ali je istina da se izvesna forma u pripremi svakako zahteva.

Već svi znamo da su nastavne metode, oblici i sredstva obavezan deo svake pripreme, a tokom vremena neki delovi su se dodavali opravdano, dok su se drugi dodavali „kozmetički“. Recimo, aktivna nastava i njen tvorac Ivan Ivić nekako su „patentirali“ da se u pripremi vide aktivnosti nastavnika i aktivnosti đaka, koje prema Havelki mogu da se svrstaju u (svega) četiri grupe: receptivne, reproduktivne, produktivne i kreativne (Havelka, 2000). No, kako god nazvali te aktivnosti i kako god ih grupisali, to jeste značajna stavka u pripremi i govori nam mnogo o tome kako angažujemo svoje đake, te može da ukazuje koliko kvalitetno uče. 

Sa druge strane, sa pojavom standarda, ponegde su i oni postali deo priprema, iako su pisani za kraj obaveznog obrazovanja i dovoljno su opšti i kompleksni da njihovu ostvarenost i možemo da očekujemo tek na kraju osnovne škole. Zato je njihovo pisanje u pripremi za jedan školski čas ne samo nerealno, nego i nepotrebno. No, valjda priprema sa sve standardima izgleda bogatije. Ima tu još „kozmetike“ pa u pripremu možete ubaciti i tehnike rada (koje su isto što i metode, a u stvari nisu), ambijent gde obavljate nastavu, evaluaciju i izgled table, domaći zadatak itd. Postoje i značajniji iskoraci od uobičajenog, kao što je berlinski model (Milojević, 2009.), ali to bih prepustio nastavniku da sam odluči koliko će biti originalan, odnosno kreativan. Ono što je meni najznačajnije u pripremi jeste njena svrha.

Za danas bih završio zaključkom da lepo napisan tekst ne znači mnogo ako ga neko ne pročita i ako iz njega ne izvuče neke značajne pouke ili ako, makar, ne ostavi neki utisak na čitaoca. Lepo napisana priprema svakako izgleda impresivno, ali ona nije samoj sebi svrha. Nju čak ne mora niko ni da pročita, ali mora da se odrazi na kvalitet časa i da pomogne u ispunjenju obrazovnih ciljeva. I to je jedino moranje, sve ostalo što u pripremi piše (izgled table i evaluaciju i šta li već), može, a i ne mora.

Reference

Administrator. (n.d.). Obrazac za pripremu. Pristupljeno 1. 2017, 29, na sajtu Treće beogradske gimnazije: http://www.trecagimnazija.edu.rs/obrazac-za-pripremu/

Havelka, N. (2000). Struktura učeničkih aktivnosti kao mera realizacije obrazovnog programa. U knjizi N. Havelka, Učenik i nastavnik u obrazovnom procesu (pp. 53-71). Beograd: Zavod za udžbenike.

Milojević, Z. (2009., 1. 22). Berlinski model planiranja nastave. Pristupljeno 1. 29, 2017, na sajtu Škola bez zidova: http://www.skolskidnevnik.net/2009/01/berlinski-model-planiranja-nastave/

Paović, N. Đ. (2010, 11. 28). Pisana priprema za čas. Pristupljeno 1. 29, 2017, na sajtu Pomoćnik u nastavi: https://sites.google.com/site/pomocnikunastavi/planirane-i-priprema/pisana-priprema-za-cas