Ove godine sam na konferenciji Britanskog saveta „Nove tehnologije u obrazovanju“ video svakakva čudesa: pametni pod, crteže koji se pretvaraju u ozbiljne 3D modele i animacije koje okrećete kako želite. Čak sam „uronio“ i u virtuelnu realnost pomoću neobičnih naočara. Mnogi stariji naučno fanstastični filmovi prelaze u neki drugi, životniji žanr jer ono što je nekada bilo neverovatno danas je već negde u svetu postalo nastavno sredstvo. Prema rečima ljudi koji se bave novim tehnologijama, deca dobro reaguju na njih i imaju motiv da uče. Preduslov je da ta sredstva budu iskorišćena na pravi način jer ne smemo zapostaviti metodički pristup. Učenje mora da bude smisleno, da ima neki svoj cilj i da može da se primeni. Konferencija se bavila i jednim i drugim, ali i trećim aspektom: i novim tehnologijama i metodičkim pristupima i – razvijanju humanog društva. Ovo treće bih posebno istakao jer imam utisak da se pažnja malo više, u odnosu na prethodne godine, pomerila ka tome.

U jednom od najboljih predavanja koje sam gledao (a kasnije i opisao), gost iz Grčke Nikolaos Dimitradis izneo je statistiku da narcisoidnost kod đaka iz godine u godinu postaje sve izraženija, dok nivo empatije opada.

Dobar deo tog predavanja bio je posvećen objašnjenju strategije kako povratiti osećaj saosećajnosti koji bi trebalo da bude tekovina razvoja ljudskih zajednica. U istom članku sam opisao i razgovor sa gošćom iz Finske Ani Rautinen. Već i vrapci na grani ubrajaju finski sistem obrazovanja u jedan od najboljih u svetu, pa je moje (logično) prvo pitanje bilo u čemu je tajna uspeha. Ispostavilo se da je tajni, u stvari, više, ali ono što mi je posebno privuklo pažnju (i što je Ani ponovila najmanje dva puta) je da rade na tome da deca postanu ljudska bića (upravo tim rečima).

Dakle, Finci ne stavljaju na prvo mesto naučne činjenice ili razvoj kreativnosti, već – karakter. Očigledno su primetili da je moderno vreme uzelo svoj danak i da je deficit osećaja za druge postao jedan od glavnih problema. S obzirom da se radi o efikasnom i efektivnom narodu, prirodno je bilo i očekivati da će sve preduzeti da poboljšaju društvenu situaciju tako što su poboljšali i školstvo. Rezultati su, za sada, vidljivi samo na PISA testovima, ali nema razloga da ne verujem da se mogu videti i u funkcionisanju tamošnjeg društva. Oni razmišljaju unapred (Anino predavanje je bilo u vezi sa predviđanjem kako će školstvo izgledati za sto godina) i znaju u kakvom društvu žele da žive.

Mislim da nije potrebno da govorim kakva je situacija u našem društvu i kako se deca ponašaju. Ne treba čak ni da radite u školi da biste to uočili, dovoljno je da se osvrnete po ulici i javnom prevozu. Nije tajna da nasilja u školi ima i to u svim njegovim strašnim oblicima. Mi uvek saniramo posledice nasilja, manje ili više uspešno, ali to nikada nije učinkovito. Kada se nasilje desi, šteta je već naneta. Mnogo mudrije je preventivno delovati i mora postojati jači program takve vrste zaštite u školama, a ne sve da bude prepušteno umešnosti nastavnika i improvizaciji.

Možda je i rešenje da pojedine teme u vezi sa novim tehnologijama budu posvećene prevenciji nasilja? Moderne tehnologije su bliske deci i zabavne su im, pa ako možemo putem njih da im lakše i efikasnije plasiramo znanja, zašto to ne bismo učinili i sa životnim stavovima?

Naravno, oblikovanje stavova dece ne zavisi samo od škole, ali škola bi trebalo da ima značajan udeo u tome. Uglavnom, na „Novim tehnologijama“ velika pažnja posvećena je humanizmu, ali svakako moramo učiniti nešto da dočekamo i tu renesansu. 

Dejan Bošković