Često se može pročitati kako autori testova žele da pokažu svoju znanje, a ne da ispitaju koliko znaju učenici. Pominje se tu i sujeta, „iživljavanje“ i frustracije, ali ja ne bih išao toliko daleko, tim pre što ne znam šta je sastavljačima testova u glavi dok rade to što rade. Ja mislim da je osnovni problem u proceni koliko je određeni test težak ili lak. Sa jedne strane imamo naša očekivanja koliko će dobro učenici nešto rešiti, a sa druge realnu situaciju u kojoj su iznenađenja moguća, kako prijatna, tako i neprijatna. Nekada nas deca iznenade koliko dobro povezuju i primenjuju znanja, a nekada koliko ne znaju ili su lenji da o nečemu dobro promisle.

Kako god bilo od ta dva, istina je da uvek rizikujemo kada bez prethodne probe dajemo test, čak i onda kada u izradi testa imamo iskustva. I to mogu da kažem jer profesionalno sam dostigao jedan zavidan nivo kao autor zadataka, a opet, ne mogu da predvidim baš uvek i baš sve probleme koje jedno pitanje može da napravi.

Kada se prave testovi za takmičenja, oni se tendenciozno prave da budu teški jer se polazi od toga da će učesnici biti najbolji đaci koji su dorasli velikim logičkim izazovima. Zbog toga se često u testovima mogu pronaći „zamke“ ili kako ih popularno zovemo „trik pitanja“, ali ono što se zaista dešava je i da autori testova, takođe, upadaju u zamke koje su sami postavili. Apropo najnovijeg takmičenja iz biologije, pažnju mi je privukao zadatak sa slikom na kojoj je (očiglednije od onoga ne može) bio prikazan proces fotosinteze. Međutim, u tekstu se tražilo da đaci poznaju proces disanja. Lako je razumeti nameru; slika je imala ulogu da navede na pogrešan odgovor. Da se razumemo, svi osmaci koji su izašli na opštinsko takmičenje znaju i jedan i drugi proces (na osnovnoškolskom nivou, naravno) bez greške. Pa, ipak su grešili. Ništa tu nije čudno i očigledno je pitanje svoju svrhu ispunilo što se selekcije tiče. Pa, ipak, pitanje koje ja postavljam je da li se u ovom slučaju zaista zahtevalo znanje iz biologije?

Uspeh u rešavanju testova mnogo zavisi od iskustva i to bih mogao da vam dokažem u par minuta. Čestim radom na testovima stičemo intuiciju, a vežbamo i koncentraciju, strpljenje i fokus.

Drugim rečima, testovi nam razvijaju sposobnosti koje nam znače za sve delatnosti u životu i nisu ekskluzivitet biologije.

Pitanje koje sam pomenuo proverava da li đaci pažljivo čitaju pitanje, ali ne i da li razumeju procese za biologiju značajne. Samim tim, mogli smo na biološkom takmičenju da im postavimo i pitanje iz istorije i potpuno bismo dobili isti rezultat i što je bitnije, postigli bismo isti cilj. Pitanje je da li smo postigli i suštinu, a još veće pitanje da li smo otkrili talentovane za tu konkretnu nauku i da li smo uspeli da ih zaintrigiramo za taj konkretni školski predmet.

Kada sam tek počeo da pravim pitanja, odnosno kada sam ušao u tu prosvetnu sferu sa ciljem da se specijalizujem za jednog od viđenijih autora zadataka kod nas (za potrebe, pre svega, završnog testa za osmake), imao sam ideju da postavljam upravo takva „trik“ pitanja. Moje viđenje je bilo da ću tako razvijati logičko mišljenje, razumevanje i primenu znanja. Sa mnom je radio, između ostalih, i autoritet u toj oblasti, psiholog i doktor nauka i kada je pročitao kako petljam sa zadatkom, pitao me je šta ja tim zadatkom, zapravo, želim. Odgovorio sam da želim da vidim da li znaju to i to. Na to mi je kazao – pa to ih i pitaj.

Iz ove anegdote, a i iz celog ovog mog pisanija proističe sledeće: bitan je cilj. Šta, u stvari i zaboga miloga, mi želimo da postignemo kada napravimo neki zadatak. To treba stalno da se pitamo i u skladu sa tim pitanjem da pravimo svoja pitanja. To je preduslov da smo na dobrom putu da napravimo i dobar test. Pa i za takmičenja.

Dejan Bošković