Prošli put sam pisao o pitanjima na takmičenjima koja ne postižu cilj. Iskoristio sam primer pitanja sa ovogodišnjeg testa i o samom pitanju mogu reći da je dobro, bez materijalnih grešaka, metodički fino rešeno (odnosno jasno i glasno, što bismo rekli) i odmerene je težine. Pa, ipak, ja ne vidim da je napravljeno sa onim ciljem kome su se autori testa nadali. Da se ne lažemo, na testovima iz prethodnih godina mogu se pronaći i pitanja sa materijalnom greškom, metodički nekorektna, dvosmislena, prelaka ili preteška, ali i ona u čijem se rešavanju zahteva čista reprodukcija, od čega se, lično, ježim. Postoje i takva pitanja koja ne maše samo cilj testova, već i ciljeve samog predmeta, pa se na biološkom testiranju mogu naći i pitanja koja više (ili čak u potpunosti) priliče geografiji, hemiji, fizici ili čak matematici i tehničkom obrazovanju. Dobro je da korelacije ima, ali je takav zadatak na testu za dete koje se odlučilo da se takmiči iz biologije (a ne iz nekog drugog predmeta i za to je imalo razlog), najblaže rečeno, nefer.

Pomenuo sam ciljeve testiranja. Da bi bilo koji zadatak mogao da pogodi cilj na testu iz biologije ili bilo kog predmeta, mora da prati cilj samog takmičenja. Poznati su mi ciljevi i zadaci takmičenja iz biologije, ali veoma verujem da se ne razlikuju značajno od istih takvih u drugim predmetima. Organizujući takmičenja, društva se trude da popularišu svoju nauku i podignu standarde obrazovno-vaspitnog rada u okviru odgovarajućeg školskog predmeta.

Najpre da se dogovorimo: nemoguće je popularisati nauku kroz takmičenja za svu decu. Moguće je kod onih koji, inače, vole da se takmiče, a i kod njih uopšte ne mora da se razvije ljubav prema biologiji ili prema bilo kom drugom predmetu.

Oduvek sam voleo biologiju, kasnije i završio odgovarajući fakultet i postigao solidan poslovni uspeh u toj oblasti, ali se nikada nisam takmičio iz tog predmeta, čak ni u školi. Poznato je da mnogi ljudi vole sport i slobodno vreme provode u različitim oblicima rekreacije, ali ne učestvuju na Olimpijskim igrama. Sa druge strane, ne verujem da postoji nastavnik u Srbiji koji će potvrditi da su sva deca koju je, ikada, vodio na takmičenje, kasnije u životu postala biolozi. Neki od mojih, čak na takmičenjima uspešnih, đaka, danas rade poslove koji veze sa biologijom nemaju.

Rečju, đaci se iz nekog predmeta takmiče, ali to ne garantuje da će im ta nauka u životu postati opredeljenje. Najviše od „popularizacije“ što možemo očekivati je da se đaci angažuju više u okviru jednog predmeta, a sve preko toga je bonus koji i nije tako čest.

Moje mišljenje je da se đaci (ali i njihovi mentori) takmiče radi afirmacije. Takmičenja donose diplome koje odavno ništa ne znače, te jedino vredno što mogu steći je status. Drugim rečima, oni će biti najbolji. I često nije ni važno da to budu iz biologije jer se često ne takmiče samo iz tog predmeta. Mnogi đaci se istovremeno takmiče i iz međusobno ne tako srodnih predmeta (biologije i srpskog jezika, na primer ili geografije i engleskog). Ovako sročeno zvuči kao sirova ambicija, ali čak i da je to – ja je u potpunosti podržavam. U vremenu lažnih diploma i kvazistručnjaka, pošteno osvojena titula je poštovanja vredna. Dakle, ništa ja protiv toga nemam. Ono protiv čega imam protiv je pritisak na organizatore da se smanji granica za „prolaz na dalje“ pod večitim izgovorom da je to način da se biologija/geografija/istorija/šta li već populariše. Ne populariše se. I možda ciljevi koji o toj popularizaciji govore treba da se revidiraju. Ili da se revidira samo takmičenje i da ne izgleda više ovako, već onako kako će zaista popularisati konkretan školski predmet. Ali, to je neka druga priča.

 Dejan Bošković