Većina nastavnika tokom svog inicijalnog obrazovanja ne dobija obuku za sastavljanje uzornih zadataka i testova, pa su ulaskom u učionicu uglavnom prepušteni sami sebi. Roditelji se žale da su zadaci nekada nejasni, neprecizni, dvosmisleni, da se namerno daju “trik” pitanja, priznaju samo odgovori koje nastavnik očekuje…

Biljana Radović, psiholog u Gimnaziji “20. oktobar” u Bačkoj Palanci potvrđuje za Školski portal da se greške potkradaju i da se razlikuju od predmeta do predmeta.

-  Nastavnici koji predaju prirodne nauke u nešto su boljoj poziciji, jer su sadržaji na koje se odnose njihovi zadaci manje-više egzaktne prirode, postoje tačni i netačni odgovori, pa je objektivnost lakše postići.Oni najčešće imaju teškoće pri određivanju težine zadataka i kriterijuma bodovanja, odnosno ocenjivanja. Opaža se da je bodovanje problematično. Viđala sam zadatke koji nose 10 ili 20 bodova, a da ni samom nastavniku nije sasvim jasno šta učenik treba da odgovori za jedan bod, šta za pet…– kaže Radovićeva, napominjući da prirodne nauke daju mnogo prostora za testovne zadatke koji podstiču divergentno mišljenje, ali je takvih malo, iako bi se njima bolje proverilo da li su učenička znanja funkcionalna.

Za nastavnike društvenih nauka, umetnosti ili jezika problem je u šarolikosti učeničkih odgovora.

- Razumevanje društvenih nauka je veoma šturo ako se svodi samo na faktografska znanja, pa ovde nastavnici češće očekuju mišljenje učenika. Zbog toga su ovde prisutnija otvorena pitanja, pa i ona esejska. Ocenjivanje je problematično, jer odgovori mogu biti sasvim netipični i podložni su ličnoj proceni nastavnika. Pravilo je sledeće: što je zadatak otvoreniji, instrukcija mora biti opširnija i preciznija – ukazuje Biljana Radović.

 Šta je dobar zadatak

Kata Simić Mišić, iz Centra za ispite u Zavodu za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja napominje za Školski portal da je napraviti dobar test veoma je ozbiljan i zahtevan posao. Takav test, dodaje, omogućava nastavnicima da prate kako učenici napreduju, da u kraćem vremenskom roku izmere postignuća većeg broja učenika, mogu da vrednuju sopstveni rad na osnovu tih rezultata, kao i da dalje planiraju nastavu. Ona ukazuje da nije uvek lako proceniti šta je dobar zadatak, jer posmatran izolovano, može izgledati valjano, ali ako nastavnik nije dovoljno obrađivao temu koja se ispituje, nastaje problem. Isto je i kada se instrukcija ili pitanje u zadatku razlikuje od nastavne prakse, što je, kako kaže, logično. Tako se, na primer, događa da nastavnik predaje činjenice, a učeniku u pismenom zadatku postavi zahtev da interpretira, sažima, analizira ili vrednuje određeni sadržaj. Takav zadatak nema ulogu formativnog praćenja i unapređenja nastave i učenja, ukazuje Simić Mišić.

- Da bi se konstruisao dobar zadatak ili test, potrebno je poštovati brojne kriterijume: test mora biti oslonjen na gradivo, ali i na prethodno učeničko iskustvo u školi i van nje, da je jednostavan u zahtevu, usredsređen na ono što je najvažnije u zahtevu, iskazan nedvosmislenim rečima i slično. Mada se na prvi pogled nešto može učiniti kao jezički korektno, ipak se na tom planu mora povesti računa o, na primer, glagolu koji jasno mora da iskaže zahtev, zavisno od nivoa znanja koji se traži (opiši nije isto što i objasni ili obrazloži). Bolje je reći napiši tri svojstva, nego napiši sve što znaš o… - treba izbegavati uopštene odrednice. Ukoliko je zadatak loše formulisan – ima nezgrapnu instrukciju za rad, nejasan jezik i slično, a rezultati budu loši, onda se svakako mora preispitati i zadatak, a ne samo učeničko postignuće. Loše je ako je u zadatku dat, na primer, sledeći niz reči i učenik treba da odredi za svaku reč kojoj vrsti pripada: zima, lepo, igra, bez. Ako nisu u rečenici, lako može da se pogreši, jer reč igra može biti i glagol u određenom glagolskom obliku i imenica, kao i reč lepo – pridev i prilog. Znanje iz gramatike je bolje proveravati na smislenom tekstu, još bolje ako je tekst i obrađen, pa je blizak učenicima – onda ne moraju da se naprežu oko samog smisla nekih rečenica, već se posvećuju isključivo zahtevu iz oblasti jezika – kaže Ana Pejić, savetnica koordinatorka za srpski jezik u Centru za ispite u Zavodu za vredovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.

Istraživanje Školskog portala je pokazalo da su zadaci u kojima se od đaka traži da dopune rečenici vrlo rasprostranjena praksa u našim školama - “Stabla se dele na ____ i ____, Rečenica je____. Ima primera da nastavnik u kontrolnom doslovno prepiše rečenicu iz udžbenika: Pre oko ___ miliona godina na teritoriji___ pojavila su se bića nalik čoveku, bili su veoma ___, ali su hodali na ___ noge i imali šake koje su bile ___ nego kod ____.

- Nije dobro preuzimati rečenice iz udžbenika i tražiti da se dopune, već taj sadržaj formulisati na nov način. Problem sa zadacima u kojima se od učenika traži da nešto dopišu, najčešće u već započetoj rečenici, jeste što ih je teško sastaviti da imaju samo jedan odgovor, a nastavnik ima na umu baš tu jednu informaciju. Šta ako se dogodi da učenik da tačan odgovor, ali neočekivan, koji nije predviđen ključem? Istovremeno, ovakav tip zadataka je pogodan da se ispitaju samo činjenice, dok je teško sastaviti ovakav zadatak da se proveri kako učenik povezuje činjenice i zaključuje o tome. – objašnjava Kata Simić Mišić.

Otvorena ili zatvorena pitanja

Ona razrešava i večitu dilemu da li su zadaci zatvorenog tipa (“na zaokruživanje”) lakši od otvorenih pitanja.

- Iskustvo, ali i teorija, pokazuju da zadaci zatvorenog tipa po definiciji nisu lakši za učenike, niti su pogodniji za konstruisanje. Ponuđeni odgovori, kako tačni, tako i oni koje zovemo ometači, u zadacima zatvorenog tipa se mogu formulisati prema učeničkim odgovorima (jezikom đaka) datim u drugim prilikama, kad usmeno odgovaraju. Verovatnoća da učenik pogodi tačan odgovor smanjuje se sa brojem ponuđenih kvalitetnih ometača. Dobro napravljen zadatak zatvorenog tipa povećava objektivnost rezultata. Pored toga, ovakav tip zadatka ima svojstva da pravi razliku između ispitanika koji znaju i onih koji ne znaju ili nisu sigurni u svoje znanje – upravo ponuđenim odgovorima koji potiču iz iste klase, koncepta, “jezgra”. Zbog takvih svojstava, u psihometriji, naučnoj disciplini koja meri psihološke procese, među kojima su znanja i umenja, smatra se da su zadaci sa višestrukim izborom veoma pogodni za ispitivanje činjenica, jednostavnih i složenijih zaključaka, kritičkog mišljenja...- objašnjava Simić Mišić.

S druge strane, dodaje, zadaci otvorenog tipa, posebno takozvani esejski, su pravi način za ispitivanje kreativnog divergentnog mišljenja zbog toga što ispitanik ima slobodu da iskaže svoja uverenja, tumačenja, na samo njemu svojstven način.  Ipak, ovi zadaci se često smatraju nedovoljno objektivnim, ali ako su u ključu predviđeni svi tačni, odnosno prihvatljivi odgovori kada se radi na primer o interpretaciji teksta, kao i sve ono što ne može da se vrednuje kao valjan odgovor i što izlazi iz polja prihvatljive interpretacije − tada ovi zadaci postaju vredan izvor podataka za nastavnika o učeničkom znanju i razvijenim višim mentalnim procesima mišljenja. Naša sagovornica ukazuje i da je veoma važno predvideti dovoljno vremena za odgovor na zadatak otvorenog tipa, ne samo za ono što treba napisati, već i za promišljanje o načinu formulisanja odgovora.

Ima li idealnog zadatka, sa kojim će nastavnici biti sigurni da su napravili pravi izbor?

- Nema idealnog, već samo zadatka koji je dobro odabran i sastavljen. Potrebno je primenjivati različite tipove zadataka. Da ne budemo u zabludi, zadaci „na zaokruživanje“ biće laki ako njima proveravate samo faktografsko znanje. Ali ovakvim zadacima može se proveravati mnogo više od toga, jer ponuđeni odgovori mogu biti složeni tako da i te kako traže razmišljanje. Drugim rečima, svim tipovima zadataka se mogu meriti različite vrste znanja i misaonih procesa. A nastavnici to sve mogu naučiti – kaže Biljana Radović.

Podrška nastavnicima

U tome im mogu pomoći seminari stručnog usavršavanja, kao i brojne publikacije dostupne na sajtu Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, u kojima su primeri dobrih zadataka. Zavod periodično pruža stručnu podršku školama u pripremi određenih materijala za ispitivanje i ocenjivanje učenika u vidu inicijalnih ili godišnjih testova znanja, što je prilika da nastavnici uporede zadatke iz ovih testova sa onima koje sami sastavljaju, procene kvalitet, a neke dobre modele i iskoriste. A ono što je prosvetnim radnicima najdostupnije, ali se nažalost još uvek nedovoljno koristi je horizontalno stručno usavršavanje.

- Sigurna sam da unutar svake škole postoje osobe koje se u ovoj oblasti bolje snalaze. Potrebno je da radimo zajedno, dajemo testove jedni drugima na proveru, pravimo zajedničke testove u okviru stručnih veća, konsultujemo se sa pedagozima i psiholozima. Dobro je da damo test na pregled nekom nastavniku koji je druge struke. Laici nekad bolje uočavaju greške, jer posmatraju test kao učenici. Izuzetno je važno da u školama funkcionišu timovi. To nije floskula. Nastavnik usamljenik rizikuje da potroši silno vreme da bi došao do uvida u nešto što mu već sad neko može reći. Danas ima mnogo literature u kojoj nastavnik može pronaći i dobre savete i teorijsku pozadinu za ono što radi. Uzmimo, na primer, Blumovu taksonomiju. Mislim da su svi nastavnici čuli za nju. Ali većina njih je o taksonomiji slušala na nekom seminaru i razumela je kao suvu i prilično beskorisnu teoriju. Retko ko je uočio njenu primenjivost u praksi, između ostalog, baš pri izradi testova. Ako razvrstate zadatke koje ste pripremili u taksonomsku tablicu, biće vam sasvim jasno i da li je test lak ili težak, da li ste pokrili sve nivoe postignuća, da li ste napravili zadatke koji se odnose na funkcionalna znanja i veštine - navodi Biljana Radović. 

KORISNA UPUTSTVA ZA NASTAVNIKE

- Nastavnik pre početka izrade testa treba da stavi na papir sve ishode koje želi da izmeri. Oni moraju biti navedeni vrlo eksplicitno, kako bi se dali oceniti. Na primer, nije dovoljno navesti ishod „učenik poznaje važne događaje iz srpske istorije“, nego ga konkretizovati tako da bude merljiv, na primer „učenik ume da navede najmanje tri važna događaja iz srpske istorije u periodu od tad do tad“. Ovakvom konkretizacijom ishod postaje pokazatelj postignuća učenika.  Ako nastavnik na taj način definiše očekivanja od učenika, onda sama izrada zadataka ide mnogo lakše – objašnjava Biljana Radović. Prema njenim rečima, dobar test mora obuhvatati zadatke za sve nivoe postignuća, od osnovnog do naprednog. Potrebno je voditi računa da se više zadataka ne odnosi na iste ishode, jer će u tom slučaju učenik koji nije ovladao jednim ishodom pogrešiti u svim zadacima.

Radovićeva ukazuje i na važnost pripreme đaka za test i instrukcije.

- Bilo bi dobro da učenici već 1. septembra znaju kada će imati provere znanja i šta će koja provera obuhvatati. Pre svake provere potrebno je uraditi pripremni čas sa primerima sličnih zadataka, objašnjenjem kriterijuma i slično. U samom testu, instrukcija za svaki zadatak pojedinačno mora biti vrlo precizna. Nastavnik ne sme krenuti od toga da se nešto podrazumeva, to jest da će učenici sami shvatiti šta treba da urade. Sve mora da piše na testu. Treba izbegavati zamke za učenike. Test treba da bude pošten – savetuje Radovićeva, koja ima dugogodišnje iskustvo u ovoj oblasti.

- Učenici pre testiranja treba tačno da znaju kako se svaki zadatak boduje i od čega zavisi bodovanje. U takvim okolnostima prihvatljive su sve mogućnosti i teško je generalno reći koji je to procenat zadataka potreban za prelaznu ocenu. Postoje pedagoški principi u vezi s tim, ali ipak se mnogi specifični elementi uključuju za svaki pojedinačni slučaj, na primer, trenutak kad se proverava neko gradivo – na početku školske godine neke jednostavnije odgovore možemo više vrednovati, jer su to novostečena znanja, te tako ohrabrujemo učenike. Ali, u toku godine ili na kraju možemo smanjiti vrednost takvog odgovora (na pola boda, ako je prethodno bio ceo bod), jer očekujemo da je već usvojeno znanje. Radi pravednosti, moguće je predvideti i korekciju broja bodova u testu za oko pet odsto, ako se jave neke nepredviđene greške, bilo u formulaciji, nedovoljnoj usklađenosti zahteva i datih odgovora – objašnjava Ana Pejić.

Vesna Stamenić