SMS poruke postale su nezamenljivi način komunikacije ne samo među tinejdžerima već i mnogo mlađom decom, a upotrebu engleskih reči i popularnih skraćenica kao što su tnx (thanks-hvala), btw (by the way – uzgred rečeno), omg (oh my God-o moj bože) zamenila je nova moda. Deca danas reči i rečenice na srpskom jeziku skraćuju do te mere da je njihova međusobna SMS komunikacija potpuna misterija ne samo za odrasle, već i za sve one koji generacijski ne pripadaju određenim grupama.

Nastavnici srpskog jezika i lingvisti različito gledaju na ovaj fenomen, pa među njima nema saglasnosti da li ona negativno utiče na pismenost današnjih đaka, kao i na njihovo pisano i usmeno izražavanje.

Tipična komunikacija između učenika šestog razreda izgleda ovako:

A: kad pita geos

B: nzm, vrv sut. str?

A: niss, ti?

B: radim ness za pano

A: e se smaras

B:daaaa

A: aj nap

B: aj

Iz ove SMS prepiske zaključujemo da će nastavnica geografije verovatno pitati sutra, da jedan od učesnika razgovora trenutno radi nešto za pano i pritom se dosađuje, pa mu drug predlaže da izađu napolje, što on prihvata.

Najčešće skraćenice koje deca koriste su nzm (ne znam), nmg (ne mogu), vrv (verovatno), msm (mislim), nmvz (nema veze), odgovori (odg). Danas je postalo - dns, sutra -sut, večeras – vcrs, ništa - niss, a super – sup. Hajde je - ae, poštapalica „znači“ – znc, nešto je nes, jesam – jsm, znaš – zns, a škola - sk. Ovakvu komunikaciju prati i odustvo pravopisnih pravila. Gotovo niko rečenicu ne počinje velikim slovom, ne vodi se računa o vlastitim imenima, niti o znacima interpunkcije. Skraćenice poput nzm ili nmg uticale su na to da neka deca u školi pišu sastavljeno ne znam ili ne mogu, pa se postavlja pitanje nije li svojevrstan paradoks da ono što osnovci nauče iz gramatike (koja se detaljno izučava samo u osnovnoj školi) praktično potiru ovakvim načinom izražavanja.

- Ne bih se složila sa takvim zaključkom, jer, pre svega, država ne čini ništa da promoviše pismenu ličnost. U medijima se pojavljuje voditelji i kvaziintelektualna elita čija je pismenost daleko ispod nivo kvaliteta koji se negovao pre 20 ili 30 godina. Podružnica Društva za srpski jezik i književnost za Moravički okrug se godinama zalaže da se na završnom ispitu uvaže razlike između učenika koji poznaju i koji ne poznaju pravopis, ali nismo uspeli da se izborimo. Oni koji bi trebalo da štite pravopis i jezičku kulturu su zatvarali oči pred tim i danas imate slučajeve da na maloj maturi ne morate da poznajete pravopisna pravila, čak ni ćirilicu koja je službeno pismo u našoj zemlji – kaže za Školski portal Olivera Krupež, predsednica Podružnice Društva za srpski jezik i književnost za Moravički okrug.

Ona opravdava korišćenje skraćenica u svakodnevnoj komunikaciji među decom i mladima, navodeći da su sve generacije imale neki svoj šifrovani jezik ili žargonski način izražavanja, samo je on nekada bio usmeni, a danas je pismeni.

- Mnogo toga što je u kolektivnoj svesti i usmenoj tradiciji je šifrovano, tako da ja njima ne bih mnogo osporavala takav način komunikacije, jer je bitno da se oni razumeju. Njihov rečnik se mnogo više siromaši zbog nedostatka komunikacije, pre svega, sa roditeljima u kući, a nastavnici to ne mogu da nadoknade na času. Koliko god da se priča o osavremenjavanju nastave, nastavni programi su i dalje ostali na “eks katedra” principu. Zbog toga su deca uglavom pasivni slušaoci u školi, a retki uzleti kreativnih nastavnika, koji ne mogu biti ni svakodnevni, ne mogu da nadoknade nedostatak komunikacije u porodici. U vremenima kada je porodica bila šira, postojale su bake koje su stalno opominjale i upućivale na neke životne stvari narodnim poslovicama. Deca danas ostaju u kući sa računarima, televizorima i mobilnim telefonima i kada pišu skraćenice, mi se onda čudimo i iščuđavamo  – ističe Krupež.

S druge strane, Jole Bulatović, nastavnik srpskog jezika i književnosti u beogradskoj Osnovnoj školi „Drinka Pavlović“, ističe za Školski portal da je suština jezičke komunikacije današnjih učenika da bude najkraća i najsažetija, ali da je to do te mere radikalno, da se može govoriti o novom jeziku komunikacije na društvenim mrežama i putem SMS poruka.

- To je za pismenost pogubno, jer potpuno isključuje bilo kakvu pravopisnu normu i uređen sistem, iako to kod njih nije u potpunosti neuređen sistem. Ključno načelo koje je postalo način života je brzina i težnja da se što više kaže sa što manje reči, što je sada postalo i pomodarstvo. U početku je takav stil komunikacije bio svojstven uskom krugu ljudi, a sada je na neki način postao sociološki fenomen, jer one koji ne govore tim jezikom vršnjaci isključuju iz grupe – navodi Bulatović.

On kaže da je jezik osnovaca izuzetno siromašan, što se najbolje se vidi iz pismenih zadataka, gde je frekvencija reči toliko učestala, a fond smanjen na pedesetak od kojih oni konstruišu rečenice, dok se zbog ponavljanja javljaju i stilske greške. Njegove navode potvrđuje i jedno ranije istraživanje po kojem petnaestogodišnjaci u Srbiji koriste prosečno 100 reči, a dete predškolskog uzrasta bi, prema razvojnim stanradima, trebalo da ima u svom rečniku oko 2.000 reči.

Izlaz iz ovakvog stanja Bulatović ne vidi u zabranama, već u povratku prirodi, ali kaže da je pomalo pesimista jer se tehnologija brzo razvija.

- Mladi su danas previše vremena provode u zatvorenom prostoru. Kada bi im se ponudilo nešto drugo u čemu bi užvali, siguran sam da bi se odvojili od telefona i kompjutera i promenili stil života. S druge strane, to je povezano i sa ekonomskom situacijom i životom njihovih rodotelja, ali kad bismo tu nešto promenili, siguran sam da bi došlo do promena u komunikaciji i međusobnim odnosima – kaže Jole Bulatović.

Lingvista Boban Arsenijević ukazuje da u stavovima o jeziku u mnogim kulturama, pa i našoj, vlada duboki konzervativizam po modelu “dobro je ono kako jeste, pogotovo kako je bilo nekad, loše je ono što tek nastaje”.

- U tom smislu bi, i realno jesu za većinu ljudi, i za većinu onih koji se smatraju lingvistima, svaka promena u jeziku bila negativni efekat neke druge jezičke ili neke vanjezičke pojave. Sa druge strane, ako razumemo da se jezik menja pod pritiskom naših potreba, menja se da bi nam bolje služio. Promene su dobre i onda su i svi efekti novih vidova komunikacije dobri, a ne loši. Ja stvari vidim na ovaj potonji način. Ovde valja pomenuti da je u istorijskoj perspektivi zapravo pisanje celih reči jedna inovacija, jedan kratkotrajni trend, dok je skraćeno pisanje mnogo uobičajenija i starija pojava. Neka od najstarijih pisama, uključujući i danas živo arapsko, uopšte ne beleže vokale: tamo je jedino ispravno napisati nsm, msm, bzvz. I naše pismo je sve do pre dvestotinak godina veliki broj reči, obično one česte i ključne (baš kao i danas kod SMS-ova) pisalo skraćeno. Skraćenice su veoma korisno sredstvo koje je neko vreme u nekim kulturama bilo zanemareno – navodi Arsenijević za Školski portal.

Za njega je sasvim prirodno da deca prave i koriste skraćenice. Ističe da se čitav jezik može posmatrati kao skup skraćenica. Svi pridevi su skraćenice: umesto čovek koji je zaspao, kažemo uspavani čovek ili usnuli čovek, umesto auto koji pripada Petru - Petrov auto. I pridevi su nekada bili inovacija za koju je većina govornika smatrala da kvari jezik, ističe Arsenijević.

On dodaje da jezik ima i funkciju da iskazuje pripadnost govornika nekoj grupi ili nekom pogledu na svet .

- Ovo je posebno izraženo kod mladih. Oni žele da pokažu da pripadaju svojoj uzrasnoj kategoriji, a onda unutar nje da pripadaju prestižnim podgrupama, gde se prestiž meri praćenjem trendova, protivljenjem autoritetima i, između ostalog, upotrebom slenga. Novi mediji i njihov vid ekonomičnosti tako serviraju skraćenice kao novi domen za markiranje sopstvenog jezika. Vremenom, kada ova generacija poraste i te skraćenice će prestati da budu osobine jezika mladih i postati najnormalnija stvar, a mladi će smišljati druge načine da se razlikuju (možda pišući te iste reči u celini, izbegavajući skraćeno pisanje). Konzervativni deo društva će se zgražavati i pitati da li će pisanje celih reči pokvariti naš jezik – ocenjuje Arsenijević.

Vesna Stamenić