Iako često volimo da se hvalimo da smo zemlja darovitih učenika, školska praksa pokazuje da u pružanju podrške ovim đacima postoje brojni problemi. Upravo predstavljen izveštaj Zaštitnika građana o inkuzivnom obrazovanju ukazao je na nedostatak dodatne podrške talentovanoj deci. Ta podrška se mahom svodi na  finansijska davanja, dok je u mnogo manjoj meri uspostavljen organizovan i kontinuiran dodatni rad i primena novih metoda rada sa talentovanim učenicima u cilju razvijanja njihovih potencijala.

Koji je najbolji način rada sa darovitim đacima, hoće li se, u nedostatku sistemske podrške oni "sami snaći" i može li baš svaki nastavnik da radi sa ovom decom, neka su od pitanja koja smo postavili Slavici Maksić, naučnoj savetnici u Institutu za pedagoška istraživanja u Beogradu. Naša sagovornica je među retkim domaćim stručnjacima koji se bavi pitanjima darovite i talentovane dece, a nedavno je učestvovala na konferenciji u Banjaluci na kojoj se razgovaralo i o ovoj temi.

*U čemu je razlika između darovitog i talentovanog deteta?

- U aktuelnoj literaturi, preovladava uverenje, a i ja ga prihvatam, da je darovitost kapacitet i potencijal za visoka postignuća u raznim oblastima ljudskog delovanja, a talenat darovitost koja je ispoljena u određenoj oblasti (na primer, za matematiku, šah, muziku itd.). Darovitost uključuje nadprosečne sposobnosti, posvećenosti i istrajnost u ovladavanju oblašću, lako i brzo učenje, samopozdanje, kreativnost...

*U kojoj meri je naša redovna škola otvorena za darovite učenike, posebno ako se ima u vidu da nastavnici i stručni saradnici u velikom broju opažaju da nemaju adekvatne mehanizme za otkrivanje takvih đaka?

- Većina, ili gotovo sva darovita deca pohađaju redovne ili kako se češće kaže obične škole u našoj sredini. Iz ove činjenice proističe potreba i obaveza nastavnika i drugih zaposlenih stručnjaka u školi da uvaže, prihvate i podrže sposobnosti, interesovanja i talente učenika sa kojima rade. Ne smemo da zaboravimo da se isto odnosi na sve učenike, bez obzira da li se oni nečim ističu u školi. Otkrivanje talenata je veoma popularan, ali prilično zastareo način pristupa talentovanoj deci. Otkrivanje se radi zato što su ograničeni resursi koji mogu da se ponude deci, pa im se pristupa po principu "izdvojimo one koji je imati najveće koristi od programa ili koji će postići najbolje rezultate kasnije". Bez obzira koji kriterijum se primeni, na primer, izabere se dva do tri odsto najboljih i njima pokloni posebna pažnja, brojna su istraživanja koja pokazuju da je uključivanje u posebne programe dece sa nižim postignuće, bilo jednako korisno za njih.

*Šta je onda rešenje?

- Odavno se govori o pružanju podrške na osnovu iskazanih interesovanja koja ne moraju nužno biti praćena utvrđenim izuzetnim sposobnostima, prethodnim znanjima i visokom motivacijom. Otkrivanje je složen proces koji se ne može izvesti jednom prilikom niti jednim instrumentom i dati pouzdan rezultat. Deca su u procesu odrastanja i razvijanja svih svojih mogućnosti, sticanja znanja koja predstavljaju osnovu za kasnije postignuće i kreativna ponašanja, otkrića i produkte. Svaki proces otkrivanja talentovanih vezan je za određenu oblast i ciljeve zbog kojih se ispitivanje radi, na primer da se izabere određeni broj učenika koji se pripremaju i šalju na određeno takmičenje ili koji će dobiti nagradu za... Ovo praktično znači da isto dete u jednom ispitivanju može biti viđeno kao talentovano, a u drugom ne, kao i da  neko dete može imati interesovanje i postignuće u oblasti koja se u školi ne uči.

*Koji je, po Vašem mišljenju, najbolji način podrške ovim učenicima?

- Najbolji način za podršu darovitoj i talentovanoj deci ne postoji. Preovladava uverenje da je najbolje za većinu dece da budu u običnoj školi i sa svojim vršnjacima, a da im se pored redovnih obaveza i načina rada, posveti dodatna pažnja, kako u okviru realizacije obavezne nastave na času, tako i van nastave u školi i van škole.

*Rad sa darovitom decom u najvećem broju škola se svodi na dodatnu nastavu i pripremu za takmičenja. O kakvoj podršci možemo da govorimo ako su časovi dodatne nastave sedmi čas u rasporedu, ako nisu redovni, ako se dodatna nastava svodi u nekim školama na pripremu za takmičenja...?

- Kada se je prvi put pojavila dodatna nastava u našim programima 1974. godine bila je definisana kao dodatni rad, a ne kao dodatna nastava. Mislim da je već ova razlika deo odgovora: to što se radi kao dodatak treba da bude kao začin za dodavanje ukusa jelu ili ram za sliku, a ne da isti nastavnici rade na isti način, sa izabranom decom za pripremu za takmičenje, tako što vežbaju veći broj zadataka. Ne bi trebalo da se dodatni rad svede na pripremu za takmičenja, iako je svet u kojem živimo tako nastrojen. Može se učiti i uživati u saznanju i bez potrebe i želje da se neko pobedi i dobije nagrada, dodatni poeni za upis u sledeći nivo školovanja.

 *ističete da je osnovna odlika darovitih kreativnost. Ako škola i nastavnici ne neguju kreativnost, gde su onda darovita deca?

- Darovita deca su svuda oko nas, u školi, na času, u kući, na ulici, u autobusu. Nije lako negovati kreativnost, jer ona zahteva vreme da se o pitanju razmisli, da se isprobava i traga za istinom i tačnim odgovorom, da se daju netačni odgovori, da se na greškama uči. Obavezni nastavni plan i program, časovi i ocenjivanje, preopterećeni nastavnici i učenici, nemaju vremena za takav način rada. Ono što se cilj svakog rada jesu kreativna rešenja problema, te u tom smislu nisu cilj ni visoke ocene ni razne diplome... sve su to preduslovi da čovek dođe do radnog mesta na kojem će dati kreativne doprinose, menjati stvari, poboljšavati, unapređivati organizaciju posla, činiti lepšom i prijatnijom okruženje u kom se radi, želeti da se usavršava, razvija, napreduje. I da ne bude da se sve ovo odnosi samo na nas. Globalni prigovori školskom učenju su da ono ne priprema za život jer uči decu da postoji jedan tačan odgovor koji oni mogu da nauče iz knjige ili čuju od nastavnika i da ga ponovo kada ih nastavnik ispituje za ocenu. Pitanje se može postaviti na više načina i postoji više puteva za dolaženje do odgovora i više odgovora na jedno pitanje. I ovde treba biti razuman: da bismo došli do faze razmišljanja, moramo da ovladamo nekim početnim i osnovnim znanjima. Velika je diskusija o tome šta je osnova i za sada nema odgovora na to pitanje.

*Šta mislite o školovanju u specijalizovanim školama?

- Pohađanje specijalizovanih škola ima opravdanja na starijim uzrastima, recimo na nivou srednjeg obrazovanja, u slučaju kada deca imaju znatno više znanja od svojih vršnjaka (pa bi im uredovnoj školi bilo dosadno, a i smetali bi drugoj deci), ukoliko oni sami to žele, ukoliko se osećaju loše u redovnoj školi itd. Svaki slučaj je poseban, postoje propisani uslovi za pohađanje takvih škola, o čemu bi trebalo da se zainteresovani roditelji i deca obaveste i procene da li je to škola za njih. Takođe, postoje propisane procedure o prelasku iz jedne u drugi tip škole, što opet traži dodatni napor i traganje za optimalnim izborom.

*Kako komentarišete podatak da je u prošloj školskoj godini po IOP 3 u osmom razredu radilo samo 37 učenika u Srbiji, a prethodne godine ih je bilo 89?

- Izneti podaci ukazuju na neka nepovoljna iskustva. Bilo bi dobro da se istraže uslovi u kojima je rađeno u ove dve godine, te eventualno, izvedu određeni zaključci za narednu školsku godinu. Moja pretpostavka je da nisu obezbeđeni svi potrebni uslovi, kao što je priprema nastavnika za ovu vrstu rada i obezbeđivanje saglasnosti nastavnika za takvo angažovanje; planiranje i vođenje programa, davanje podrške u toku rada od strane drugih nadležnih službi; povezivanje realizacije takvog programa sa drugim aktivnostima učenika i definisanje ciljeva izvođenja programa u funkciji njegovog razvoja; podrška roditelja i porodice... Ako bilo gde nedostaje smisao, sve će propasti.

*Može li svaki nastavnik da radi sa darovitim učenicima?

- Sigurna sam da može, ali se postavlja drugo pitanje - da li treba. Uglavnom se u svetu ne radi tako, nego se prave izbori i angažuju nastavnici na nivou škole (ako je škola veća) ili mesta (ako ima više škola) i to tako da neki nastavnici više vole da rade sa učenicima koji imaju više ocene, više znaju, imaju veća interesovanja, a drugi sa onima koji uče sporije i teže...

*Šta mislite o komentarima nekih prosvetnih radnika da veću pažnju treba posvetiti slabijim đacima jer će se daroviti i sami snaći?

- Ta dilema koja postoji od kako je organizovana škola koja uključuje rad sa više učenika. Bilo bi dobro kada bi svako dete moglo da dobije što je moguće veću podršku od svog okruženja, od porodice do škole i izvan škole. Uverena sam da naši prosvetni radnici imaju kapacitet za rad sa svim kategorijama učenika, a jedan od puteva kako bi se mogao poboljšati rad na pružanju podrške darovitima, koji isto mogu biti u kategoriji školski neuspešnih učenika (što je naročito slučaj kada su u pitanju deca sa izraženim kreativnim potencijalom) je, po mom uverenju, samoorganizovanje nastavnika u okviru škole i više škola, i pravljenje sekcija za rad u određenoj oblasti, na izabranom problemu, definisanom projektu, sa određenim ciljem...

*Kod nas se za pojam darovitih uglavnom vezuju deca sa dobrim ocenama. A ko su daroviti podbacivači? Kako ih prepoznati i šta sa njima raditi?

- Darovita deca koja imaju visoke ocene imenuju se kao akademski ili školski darovita, znači ona koji su uspešni na nivou ocena. Visoke ocene su dobre do one granice dok nešto govore o znanju koje deca imaju. Nevolja počinje kada ocene postanu same sebi svrha, pa se ne biraju sredstva i načini da se do njih dođe. Pojam daroviti podbacivač je zasnovan na uočavanju nesklada između kapaciteta i sposobnosti koje dete ima i njegovog školskog uspeha: smatra se da su podbacivači oni čije je postignuće znatno ispod njihovih mogućnosti. Može se raditi o samo privremenoj nezainteresovanosti, nedovoljnoj uključenosti, nepažnji ili tome da detetu nije važno kakve će ocene imati, jer ima neki drugi problem, od toga da ne vidi dobro do toga da su mu se roditelji razveli ili da ne vidi smisao, svrhu toga što u školi uči. Ovakva deca mogu se prepoznati po neujednačenim postignućima, tako što jedanput dobiju odličnu ocenu, a drugi put slabu ili što iz jednog predmeta imaju visoku, a iz srodnog predmeta nisku ocenu, što deluju odsutno, pa i agresivno. Da li se i kako može pomoći ovoj deci je teško pitanje, a moje uverenje da uvek može nešto da se uradi. Ovde vidim veliku ulogu razrednog starešine i saradnje sa roditeljima.

*Jesmo li zaista zemlja darovite dece?

- Svojevremeno sam čula i mogu samo da ponovim da sve zemlje i svi narodi sveta imaju onoliko darovite dece koliko žele i mogu da podrže. Prirodno je da je dete za svog roditelja nešto posebno, a često se i učitelji i nastavnici hvale svojim učenicima. Dobro je da imamo dobre uzore za mlade, od uspešnih rođaka do nacionalnih zvezda koje imaju postignuća od međunarodnog značaja. Uz to, naravno, ne možemo da zaboravimo ulogu vremena, pa ono što je jednom izuzetno, cenjeno i hvaljeno može postati potpuno nebitno u drugom trenutku. Opšte je poznato da naučnici potroše veliki deo života, a neki i ceo život dok ne ostvare dela koja će biti prihvaćena, priznata i vrednovana tako da im omoguće odgovarajuće nadoknade, nagrade, status. Mogu da navedem primer nekih zemalja koje su pošle od dobrih konstitutivnih karakteristika fizičke prirode do toga da su razvijali državne programe za podsticanje trčanja i stvaranje dobrih trkača, pa su među vodećim u svetu po broju osvojenih medalja u ovom sportu.

*Kako objašnjavate potrebu da se stalno hvalimo da smo nacija talentovanih mladih ljudi?

- Nisam sigurna da je hvaljenje talentima konstruktivno, već naprotiv, može lako da bude praćeno uverenjem da ti koji su talentovani nestaju jer ne dobijaju odgovarajuću podršku, i krug se zatvara, još većim žalom za izgubljenim talentima i utvrđivanjem u uverenju da "eto nama nema pomoći, kad ni ono što imamo ne možemo da iskoristimo". Nema sumnje da postoje potrebe društva za talentnima, ali je njihov razvoj individualan. Ni najkreativnija postignuća ne garantuju ličnu sreću i život u miru sa sobom, a to su vrhunski ciljevi kojima teži svako ljudsko biće u odraslom i zrelom dobu.

*Na koga i u čemu treba da se ugledamo?

- Mogli bismo da se ugledamo sami na sebi, na dobre primere, uspešne nastavnike i učenike, koje treba promovisati kroz sredstva javnog informisanja i u lokalnoj i široj sredini. Potom, malo se prisetiti svih psiholoških, pedagoških, socioloških i drugih znanja, istraživanja, dobrih knjiga i iskustava iz prakse o kojima smo slušali, za koje znamo i koje sami možemo da napravimo! Ne radi se uvek o novcu. Nastavnici će raditi bolje kada njihov rad počne više da se ceni, počev od roditelja čiju decu obrazuju. Društveni procesi su inertni i događaju se, bez obzira da li se to nama sviđa ili ne. Dakle, oduvek su izuzetni išli i tražili bolje uslove za svoj rad i život. Ne treba da ih sprečavamo u tome ili pravimo spiskove onih koji su otišli, pa da posle od njih nešto tražimo. Migracije su svetske, jedni odlaze, drugi dolaze. Ono što ne treba da radimo to je da ne teramo ljude da odlaze. Neću nikoga imenovati, ali možemo da se zapitamo šta smo uradili za one koji hoće da budu ovde ili su se već vratili od nekud.

*Imaju li i druge države slične dileme kao i mi?

- Moglo bi se reći da je interesovanja za darovite i obezbeđivanje adekvatne podrške za njih globalno. Od prvog svetskog kongresa koji je održan na ovu temu 1975. godine u Londonu, broj zemalja koje rade na stvaranju boljih uslova za razvoj darovitih učenika se stalno uvećava. Najdužu tradiciju i najrazvijenije sisteme podrške darovitim učenicima imaju Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija, ako je suditi prema postojećim institucijama, ulaganjima i programima koji se realizuju. Razvijeni su i različiti oblici organizovanja roditelja darovite dece, kao i nastavnika koji sa njima bave, što bi možda bio primer koji treba slediti. U Evropi takođe postoje razne organizacije koje se bave teorijskim i praktičnim pitanjima obrazovanja i obezbeđivanja društvene podrške darovitim pojedincima. Na primer, Evropski savet za visoke sposobnosti ECHA koji je osnovan 1987. u Utrehtu, sa ciljem da okuplja istraživače i druge zainteresovane za darovitost, talente i kreativnost, da promoviše njihov društveni značaj i obezbedi adekvatnu podršku optimalnom razvoju darovitih mladih ljudi.

Vesna Stamenić