Prenoseći se sa kolena na koleno, formiraju se nevidljiva pravila za svaku novu majku u jednoj porodici. Ova pravila prebojena su uticajem društva u trenutku u kom se ta žena ostvaruje kao majka. U ovom specifičnom miksu poruka, oblikuje se osećaj krivice kod majki. Socijalna priroda krivice i stida kod majki svakako postoji, odnosno one nisu samo psihološki već i socijalni konstrukti. Ideja o dobroj majci je kreirana kroz kulturu. U našoj kulturi cirkuliše poruka o žrtvovanju za decu i porodicu, što posledično deci razvija osećaj krivice, potpuno bespotrebno. 

Čemu služi krivica?

Krivica je osećanje koje se povezuje sa sprečavanjem povređujujućih ponašanja. Ima veze sa načinom na koji osoba procenjuje sopstveno ponašanje, iz straha da će nekoga povrediti, odnosno iz straha od tuđih reakcija. Stid, sa druge strane, predstavlja emociju koja dolazi iz procene sebe spolja. Empatija je preduslov za osećaj krivice. U roditeljstvu, krivica služi da bi se sprečila agresija, impulsivne reakcije i odbijanje. Kod majki je to konkretno moment u kom ocenjuju realnu ili izmišljenu agresiju prema detetu, zatim kada požele da odu fizički od deteta (iako je dete zbrinuto, a odlazak majke vremenski ograničen), kada nisu u stanju da budu sto posto prisutne sa detetom (razmišljaju o drugim stvarima, tuguju zbog nečega, planiraju nešto, dakle bilo šta što majku čini misaono i emocionalno odsutnijom nego što od sebe očekuje), ukoliko je jedno dete favorizovano u odnosu na drugo, ukoliko svojim ponašanjem ne uspevaju da odgovore na postavljene lične, društvene, porodične ideje i zahteve o roditeljstvu. U ovim razlozima javljanja krivice, ona menja, izobličuje svoju primarnu i ispravnu prirodu-prevenciju štetnog roditeljskog ponašanja. Tada se meša sa svojom grubljom stranom, stidom i postaje jedan od uzroka anksioznosti, ponekad i depresije kod majki. 

Kako krivica održava začarani krug ideje o “lošoj, neuspešnoj majci”?

Visoka očekivanja vođena idejom o savršenoj majci, vode ženu ka tome da se potpuno posveti svojoj deci, da sebe označi kao nosioca kompletne odgovornosti za razvoj dece. U ovom vrtlogu prezahtevnih zadataka, žena postepeno odustaje od ličnih potreba. Premorena, postepeno počinje da čini sve više grešaka i podbacuje u postavljenim nerealnim ciljevima roditeljstva. Svesna tog neuspeha, ali ne i zašto do njega dolazi, žena počinje da oseća ljutnju, nemir, anksioznost, potrebu da ode, sve veoma intenzivno. Taj pojačan intenzitet dolazi iz izostanka normalizacije ovih misli i osećanja. Svaka žena ih oseća i svaka žena ponekad poželi vreme za sebe, ali pod senkom priče o idealnoj majci, to je potisnuto. Sudar nerealnih očekivanja i realnosti kod žene dovodi do pojačanog inteziteta loših misli i osećanja, što otvara začarani krug idejom: “Ako tako mislim i osećam, moram biti loša majka, nisam uspela u roditeljstvu”. Izvitoperena krivica je zapravo proizvod težnje ka savršenom roditeljstvu, potiskivanja priče o osećanjima i potiskivanja normalnih, ljudskih reakcija na nedostatak sna, pojačani emocionalni i fizički napor. 

Šta je zapravo potrebno za zdrav život porodice sa detetom?

Poruke koje dolaze kroz porodično stablo, kultura, mediji, dinamika porodice, zahtevi društva, oblikuju ideje o večito zadovoljnom, zdravom, nepovređenom, srećnom detetu i o majci koja je nasmejana, zadovoljna, uvek raspoložena i neumorna, uvek savršeno spremna da odgovori na savršen način. Da li iz ovakve postavke nastaju savršena deca? Odgovor je ne. Ovo je nerealna situacija sa obe strane. Bez obzira koliko se majka trudila da zaštiti dete, ono će se i isprljati i povrediti, biće izloženo infekcijama u kolektivu, pa će se razboleti. Očigledno da težnja ka savršenstvu zapravo samo sputava prirodan tok razvoja i deteta i porodice. 

Svakome detetu je za zdrav razvoj potrebna sigurna ljubav, briga, nežnost, fleksibilnost, odgovaranje na dečije potrebe. Zatim, tolerancija na sopstvene greške i učenje iz njih. Na taj način se snižava nivo anksioznosti koji cirkuliše porodičnim sistemom, deca se uče da budu tolerantna prema sebi i prema drugima, kao i da u porodici ne može biti od većeg značaja izvedba od susretanja potreba. Takođe, za sprečavanje razvoja anksioznosti kod dece, jako je važno da ne doživljavaju roditelje kao veća i savršenija bića nego što oni već jesu u njihovom dečjem svetu. To znači da je u porodici ne samo dozvoljeno, već i poželjno, da se ispolji tuga, da roditelj sme da se zaplače, da se oseća umorno i nemotivisano.

Uticaji kulture, društva, porodice porekla su nešto što ne možemo kontrolisati. Međutim, porodica predstavlja takođe jednu malu kulturu za sebe, u okviru koje imamo uticaj, imamo kontrolu. Fokusiranje na normalizaciju osećanja u porodici i napuštanje ideja o savršenom roditeljstvu, vraća porodici veće šanse da žena bude zdrava, kako psihički, tako i fizički, da bude sposobnija da potraži pomoć kada joj je to potrebno, kao i da se rizik od porasta anksioznosti i krivice kod dece umanji, ili potpuno nestane.

Mr Anđelka Jelčić

dipl. spec. pedagog i porodični psihoterapeut

Izvor: vaspsiholog.com