Znate za predmet Priroda i društvo, u osnovnoj školi? Nezgodan predmet... Ko je imao đaka trećaka zna o čemu govorim, ko tek dolazi u treći razred – videće. Nije da vas plašim, sve je stvar afiniteta i sklonosti učenika. Međutim, odeljenje u koje ide moje dete je uvek imalo najviše „problema“ sa tim predmetom. Skoro svi klinci. A bogami, kad se setim i svog trećeg razreda, slično je bilo. Jednog dana, pita nas učiteljica: „Deco, kada krećemo da pripremamo zimnicu za narednu godinu?“ Kakva bre zimnica, imamo deset godina... Gledamo se, niko nema pojma. Padali su tu i tamo neki nasumični odgovori, reda radi, ali ništa od toga nije bilo tačno. Kako nam je tada objasnila učiteljica (a zato se i ide u školu, da naučiš ono što ne znaš), zimnica se pravi čim se pojave prvi plodovi, već u proleće ili rano leto. Znači, ne čekamo jesen da bismo mislili na to šta ćemo jesti kada dođe zima.

E, tako nešto mi je na pameti ovih dana, ali ne u vezi sa zimnicom... Školske obaveze su u pitanju. Iako školska godina traje do 31. avgusta, sa nastavom smo završili. Međutim, čini mi se da je pravo vreme da se sumiraju utisci i postignuća, šta je bilo dobro, šta bi trebalo promeniti sledeće školske godine – dok sećanje na nastavu ne izbledi od vreline julskog sunca.
Jedna od najbolnijih tačaka je, svakako, ocenjivanje. Škole se često pretvore u pijace kada dođe vreme da se zaključuju ocene. Nastavnici imaju svoju evidenciju praćenja postignuća učenika, učenici imaju svoje želje. I onda, tamo gde se evidencija poklopi sa željom, sve bude u redu. Međutim, ima i slučajeva gde do takvog podudaranja ne dođe. Onda na snagu stupi cenjkanje, moljakanje, kukanje...a bude i suza. Sve zavisi od karaktera glavnih aktera i glumačkih sposobnosti učenika. Šalu na stranu, ume da bude baš mučno i neprijatno. Kako bih te scene predupredila, ja sam razvila strategiju koju primenjujem već nekoliko godina, a koja bi možda i vama mogla da bude od koristi – kada je o ocenjivanju reč:

1. Već u septembru učenicima jasno i glasno pročitam Pravilnik o ocenjivanju. Ukoliko je potrebno, s vremena na vreme ih podsetim ih na ono što u njemu piše.

2. Provera znanja se vrši i usmeno i pismeno. Svaku ocenu koju dobiju, a kojom nisu zadovoljni, mogu da poprave u naredne dve nedelje (nekada i malo duže, zavisi od raznih faktora).

3. Ukoliko učenik zna da mu treba visoka ocena (zbog stipendije, doma, proseka, takmičenja, upisa ovde ili onde... ), to mora da kaže na vreme. Napomenuti ovako nešto dve nedelje pred kraj, nema svrhe. Ne uvažavam jer nije fer i liči na ucenu.

4. Nagrađujem svaki trud učenika i angažovanje da nauče i saznaju više od onoga što je propisano nastavnim planom i programom.

5. Dopunska i dodatna nastava su tu, naravno, pa kome šta treba.

I, nema zime! Sigurna sam da i ostali nastavnici na sličan način izlaze na kraj sa ocenjivanjem. Ima tu još nijansi i dogovora sa učenicima, ali bi okosnicu činile stavke koje sam navela. Shvatila sam i to da je korisnije i svrsishodnije ocenjivati učenike češće tj. nakon nekoliko pređenih lekcija. Loše je kada mislimo da treba da ispredajemo celu oblast, pa tek onda da krenemo sa proverom znanja. U međuvremenu se nagomila dosta gradiva, oni imaju i druge predmete koje takođe treba da spreme, pa još ako se uči kampanjski – teške muke! Zato ću već sada da iskoristim ove dane za osmišljavanje nekih kratkih testova, kvizova i slično...pravo je vreme za pripremu „nastavne zimnice“. Da mi deca ne budu gladna od jeseni, kada dođe vreme za nove radne pobede! ;)

Jelena Bratić