Šešir, ptičice i zemlja – zemlja u znaku cveća i prirode, u znaku otadžbine, zemlja u znaku rodne Rabrovice i Brankovine, toliko asocijacija se veže u mirišljavi venac i stavlja oko vrata našoj pesnikinji, Desanki Maksimović. Slučajnost ili ne, Desankin rođendan, 16. maja, svake godine kruniše proleće.

Kako sama ističe, imala je sreće što je detinjstvo provela na izvoru života – u prirodi „gde se život najbolje i najlepše saznaje, istinski saznaje, gde nema ničeg lažnog”.

Odrasla je u velikoj porodici za koju je govorila da je „cela jedna mala škola, jedno zabavište”, a u društvu sedmoro braći i sestara, bilo je prostora samo za igru.

Potoci su bila neizostavna mesta koja su se pretvarala u lična igrališta: neka deca su na njima pravila mostiće i brane, druga su hvatala žabe, treća su se šetala. Potok je prvi dodir malog bića sa stalnim kretanjem koje kasnije dobije svoju težinu godina i životnog iskustva. Sve je u jednom neprekidnom toku, čak i kad se naš život (samo privremeno) zaustavi.

Pisala je od svoje petnaeste godine, ne samo poeziju, po kojoj je ostala najviše upamćena, nego i prozu, a od porodice je uvek imala podršku. Oni su njen pesnički poziv, koji se kasnije preusmerio i u zvanje, doživljavali kao i svaki drugi posao. 

Zato je ona smelo i samostalno krčila svoj put, po svojoj meri i senzibilitetu: „Radila sam samo kako sam ja htela i umela, ne kako drugi”.

Na pitanje „šta je pesnik?”, pesnikinja odgovara da je to onaj koji ne prkosi, ne pakosti, ko nije pokvaren čovek, neko ko je društven i ko poštuje svoju zemlju. Čini se da je ovaj odgovor adekvatan i za pitanje „šta je čovek?”

A za kim zvone čuveni stihovi iz daleka „Ne, nemoj mi prići”? Za ljubav za koju se čezne, koja se zamišlja i čeka – takva je pesnička ljubav, smatra Desanka Maksimović.

Poezija razvodnjava gust vazduh i dozvoljava joj da istovremeno bude i na nebu i na zemlji. Ona oseća miris zemlje i čuje melodiju ptica i sve te milozvučne ptičije glasove beleži u poetski zapis. Ima posebnu zbirku posvećenu pticama i tu čuva preko 60 pesama.

Puno je pisala i to objašnjava kao fenomen koji se nametnuo sam od sebe – pesme jednostavno navaljuju na nju, hoće da izađu, i ona mora da im udovolji.

Ogrnuta stihovima, tvrdeći da je „sva od muzike”, Desanka Maksimović imala je i bogat prozni život. Njena studija o Jovanki Orleanki je jedan hvalospev ženskom junaštvu i čistom patriotskom osećanju. Njena poruka je da ima svuda junačkih srca, i ženskih i muških.

Reči su se potvrđivale u stihovima onda kada su tekle kao muzika. A decu kroz život treba voditi pesmom, ne kaznom i pretnjama – opominjala je Desanka. Zato je i ona bila blagi učitelj dok je radila u školi. Nakon što je diplomirala svetsku književnost u Beogradu, radila je kao nastavnik u Obrenovačkoj gimnaziji, pa u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Nije disciplinovala decu jedinicama već strpljenjem. Svako u školu donosi svet koji se događa van školskih klupa i onda u taj svet mora da smesti i znanje koje mu nekad nije blisko. A „znanje je znanje, makar se steklo i posle pet dana”, zbog toga bi Desanka sačekala đake da se spreme za odgovaranje.

Svoj književni svet uređivala je na bajkovit način, međutim, nastojala je i da prikaže život kao „Krvavu bajku”. U strašnim vremenima kada čovek nije gazio samo travu i zemlju, već i drugog čoveka, nije zatvarala oči i okretala leđa, naprotiv, pevala je još glasnije i snažnije.

„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.”

Svet najmlađih u prošlosti nije bio pošteđen stradanja. Iako je mnoge bajke i pesme grebuckao taj komadić krvavog sećanja poput kamena u cipeli, Desanka nije prestajala da, oponašajući suncokret, okreće pogled prema suncu.

Za mlade imala je nekoliko poruka: da sačuvaju zdravlje, da neguju radoznalost za sve dimenzije života, da mnogo čitaju i tako steknu najrazličitija znanja i da vole ceo svet, a najviše svoju domovinu.

Autor: Anđelka Panić