Druga nedelja septembra, škola samo što je počela. Učiteljica im je rekla da za sutra ponesu sve knjige iz predmeta koje će imati, a to su, prema rasporedu, bili: srpski, matematika, priroda i društvo, narodna tradicija i fizičko. Zašto sve knjige kad tek tri dana idu u školu? Niko nije znao. Elem, u to „sve“ spada: čitanka, gramatika, radna sveska i sveska A4 formata (za srpski); udžbenik, radna sveska i sveska - takođe A4 (za matematiku); udžbenik, radna sveska i sveska A4 (za prirodu i društvo); mala sveska za narodnu tradiciju i oprema za fizičko. To je, sve ukupno, deset knjiga i sveski velikog formata, jedna mala sveska, patike, majica i šorc (u posebnoj vrećici ili kesi). Plus pernica, užina i flašica sa vodom. Oni imaju deset godina i tridesetak kilograma (neko manje, neko više). Ranac koji su tog dana nosili u školu bio je težak više od deset kilograma.

Mi (roditelji) smo u prvi mah posumnjali u ono što su nam deca rekla. Naravno da smo se odmah čuli. Kao i mnogi, imamo zajedničku grupu na Vajberu, zahvaljujući kojoj sa lakoćom komuniciramo. Čuli smo se i konstatovali da je malo čudno to što treba da nose sve knjige. Da nisu možda pogrešno čuli ono što je učiteljica rekla? Možda, ali opet, sva deca su isto čula, i niko nije čuo ŠTA konkretno treba, ako ne treba nositi sve. Dobro...pozvaćemo učiteljicu.

Jedna od prednosti 21. veka je to što jedni s drugima možemo da komuniciramo lakše i jednostavnije nego ikad pre: telefonima, porukama, putem Skajpa, preko društvenih mreža, Mesindžera, Vajbera, imejlom. Poređenja radi, sećate se koliko je nekada bilo skupo i komplikovano pozvati tetku koja živi u Americi? Skoro svi imamo po jednu... Danas se, ako želite, osim tetki možete obratiti i američkom predsedniku, lično. Sve što vam je potrebno je nalog na Tviteru. I dobra volja, naravno.

E, ta dobra volja je ključni faktor i u komunikaciji između roditelja i nastavnika. Nekad je ima, nekada ne. Kako sam i sama nastavnik i razredni starešina, jako dobro su mi poznati problemi koji mogu da nastanu u takvoj komunikaciji. Činjenica je da pojedini roditelji mnogo sebi daju za pravo i umeju da budu baš naporni. Zovu, pišu poruke, postavljaju pitanja, potpitanja, traže objašnjenja...ne birajući, uz to, ni vreme, ni ton kojim se obraćaju. Znam za koleginicu, nastavnicu matematike, koju su roditelji jednog đaka zvali u nedelju uveče, da pitaju šta on treba da vežba za kontrolni koji je zakazala za ponedeljak. A đak je srednjoškolac. Ko je imao slična iskustva, vrlo često će izgovoriti sledeću rečenicu: „Za komunikaciju sa roditeljima postoje roditeljski sastanci i postoje “otvorena vrata”. Nema potrebe da im dajem svoj broj telefona“. Ja taj stav razumem, ali ne mogu da se složim s njim. Ne u potpunosti, i ne u 21. veku. Naime, postoje razne opcije na telefonu pomoću kojih ćete nekome omogućiti da vas kontaktira ili ne – u zavisnosti od toga da li ste raspoloženi, da li imate vremena i sl. Ima načina da se nastavnik zaštiti od nepoželjnih poziva i poruka. S druge strane, roditelji treba da shvate da, iako smo prosvetni radnici, mi imamo život i van škole i pravo da vikend provedemo sa porodicom i prijateljima, ne razmišljajući o tome šta učenici treba da uče ili vežbaju. Jesmo nastavnici, ali nismo dadilje.

Međutim, ne možemo se ponašati ni kao roboti koji mehanički odrađuju svoj posao, slepo se pridržavajući nekih pisanih ili nepisanih pravila. Roditeljski sastanak će biti zakazan jednom u tromesečju, a „otvorena vrata“, ako se po rasporedu održavaju sredom, neće značiti mnogo onome kome problem iskrsne u petak. Zbog toga mislim da nastavnici treba da komuniciraju sa roditeljima i van tih ustaljenih termina. Nedostatak slobodnog vremena nije argument, jer znam da mnogi učitelji i nastavnici, pored svega što rade u nastavi, stignu da vode i uređuju sjajne blogove. Ima i onih koji se vrlo rado priključe roditeljskoj grupi na Vajberu, pa sami pošalju obaveštenje kada je to potrebno. A, evo i jedne ideje koja će vam možda koristiti, a koju su nam predstavili upravo na seminaru o komunikaciji i saradnji sa roditeljima: na početku školske godine, pored termina za otvorena vrata, objaviti i vreme kada roditelji mogu da se jave telefonom i pitaju ono što ih interesuje u vezi sa njihovim detetom. Neka to bude ponedeljak od 12 do 13 časova i četvrtak od 17 do 18 časova (nastavnik će, u zavisnosti od toga kada radi, odrediti ove termine). Ko može, neka dođe lično na otvorena vrata, ko ne može – ovim danima može da pozove telefonom. Time pokazujete da brinete o svojim đacima, o svim aspektima njihovog obrazovanja (a ne samo o ocenama) - što roditeljima znači više od svega, i da niste robot koji samo gleda da odradi posao (daleko bilo). Empatija (saosećanje) u našem poslu vredi mnogo više od svega ostalog, čvrsto sam uverena u to.

Da se vratimo na početak: tog prepodneva, nešto pre 11 časova sam pozvala učiteljicu. Nastavu su imali posle podne, a ja sam htela da pitam da li zaista treba da nose sve knjige i sveske ili su pogrešno razumeli ono što je rekla. Potom bih informaciju prenela ostalim roditeljima, i ne bi zivkao svako od nas. Taj razgovor bi trajao minut ili dva, a mnogo bi nam značio. Da se učiteljica javila na telefon, decu bismo poštedeli nošenja teških i preteških ranaca. Međutim, nije se javila. Ni tog trenutka, ni kasnije. Naša učiteljica smatra da ne treba da se javlja na pozive, niti da odgovara na poruke roditelja. Kada ona nama nešto treba da javi, onda je u redu da pozove. Mi nju ne treba da zovemo. Meni se ova jednosmerna komunikacija ne dopada, ni kao roditelju, ni kao nastavniku. Zapravo, nije mi ljudski, na prvom mestu. Kakva su vaša iskustva?

Jelena Bratić