Kritika i ja
- ponedeljak, 06. novembar 2017.
- Reč nastavnika
U prethodnom tekstu ste mogli da pročitate o tome kako mladi ljudi, uspešni u poslu kojim se bave, gledaju na kritiku: ne doživljavaju je kao napad, što je vrlo važno, već kao smernicu za dalji rad i usavršavanje. Kako sam ja doživela kritiku – čitaćete u ovom.
Nakon što sam napisala tekst o tome kako smatram da su inicijalni testovi, koje učenici moraju da rade na početku školske godine, nepotrebni, usledili su komentari. Neki čitaoci su se složili sa mojim mišljenjem i argumentima, neki nisu. Dobro u svemu je što sam, zahvaljujući komentarima, dobila priliku da promenim percepciju i ugao gledanja na inicijalno testiranje. Kako ne radimo svi sa decom istog uzrasta, ne sagledavamo ni značaj tog testiranja na isti način. Učiteljicama, recimo, inicijalni testovi znače više nego nama koji predajemo u srednjim školama. Jasno je da nije isto raditi sa detetom koje ima 8 godina i momkom ili devojkom od 18. Drugo, koliko god da neki od nas na rezultate sa inicijalnog testa gledaju kao na postignuće učenika, ima i onih koji u istim rezultatima vide odraz svog rada i sopstvenu odgovornost. Istina je da ima i jednog i drugog, ali i da mnogi drugi faktori utiču na rezultate testiranja koje se obavlja neposredno nakon dvomesečnog raspusta. Ovi testovi se, kako znamo, ne ocenjuju, pa i to mnogo utiče na odnos učenika prema njima, i posvećenost kojom će se pozabaviti prilikom odgovaranja na pitanja. Iz ličnog iskustva znam da se srednjoškolci neće ozbiljno posvetiti obnavljanju prošlogodišnjih lekcija (iz svih predmeta), samo zato da bi imali dobar uspeh na testovima koji se ne ocenjuju. Neki od njih hoće, većina – ne.
Dakle, imajući sve ovo u vidu, rešila sam da nešto preduzmem i promenim u sopstvenom radu. Baš da vidimo, razmišljam, hoće li to dovesti do neke promene u usvajanju znanja kod đaka, do boljih postignuća, pa i rezultata na inicijalnom testu sledećeg septembra. Kao i mladi jutjuberi, razmotrila sam stavove i iskustva koje su kolege podelile u komentarima, pozabavila se istraživanjima i napravila novu strategiju. Na kraju krajeva, promene su sastavni deo života...
Osim one stare problematike (koja se odnosi na zastareli nastavni program ili na to što niko nikome više ne prenosi šta su radili u školi, između ostalog), iz razgovora sa učenicima sam saznala da im manjak slobodnog vremena predstavlja najveću prepreku u učenju. I zaista, oni idu u školu šest dana u nedelji i vrlo često imaju časove po čitav dan. Uz pauze, naravno, ali kako se nastava odvija na različitim odeljenjima (živimo za dan kada ćemo svi biti u jednoj velikoj lepoj zgradi), često te pauze provedu u autobusima ili čekajući autobuse. Na kraju, ostaje im nedelja kao jedan jedini slobodan dan. Kako im pomoći?
Pomenuta “nova strategija” se sastojala u tome da lekcije iz srpskog postavljam na sajt koji vodim. Prvo, moći će da im pristupe kad god žele, bez obzira na to gde su. Skoro svi imaju pametne telefone. Drugo, onaj poznati izgovor: „Ja tad i tad nisam bio u školi, ne znam tu lekciju“ više ne postoji. Sve što smo radili na času, nalazi se i na sajtu. Treće, sada su te lekcije mnogo interesantnije: svaka je obogaćena korisnim i zanimljivim prilozima; ukoliko je književno delo ekranizovano – postavim snimak predstave, film ili insert; lekcije mogu da imaju i oblik prezentacije ili infografika. Četvrto, pisci o kojima uče više nisu samo “ime i slika”. Oni sada, zahvaljujući snimcima kojih ima na Jutjubu, imaju i ton, pa đaci znaju kakav im je bio govor, kakvu su boju glasa imali, i slika koju stvaraju o piscima je upečatljivija. Peto, sada na časovima imamo mnogo više vremena za analizu i tumačenje dela. Jasno vam je da je nastava postala bolja i interesantnija...i njima i meni!
Koliko će sve ovo doprineti njihovom učenju i usvajanju znanja – ostaje da se vidi. Za sada je važno da smo nešto preduzeli, promenili, i to nabolje. Na kraju, ko zna...možda ovaj tekst i nekoga od vas podstakne, inspiriše da “bude promena koju želi da vidi u svetu” – kako reče Gandi.
Jelena Bratić