Studirati je jedno, raditi je drugo. To je činjenica s kojom se suočite kada, nakon završenog fakulteta, počnete da radite. Tolika nauka, sati i sati učenja, izučavanja, proučavanja, čitanja, beleženja, vežbi, i ko zna čega sve još, a niko da vam pokaže kako se popunjava i vodi pedagoška dokumentacija. Nigde ni reči o tome kako se postaje dobar razredni starešina, na koji zakon da se pozovete u određenim situacijama, kako da napravite prezentaciju u nekom programu, šta da radite kada u odeljenju imate izuzetno nadarenog đaka... Doduše, retko ko može da zna gde će se kasnije zaposliti i da li će mu sve nabrojano trebati u životu, ali slaba je to uteha. Sistem bi trebalo da funkcioniše na drugačiji način, to svi znamo.

Vremena se menjaju, nastavne metode i sredstva, takođe. Međutim, na Filološkom fakultetu, recimo, i dan danas veliki deo inventara (nameštaja) u slušaonicama kao da potiče još iz vremena Vuka i Dositeja, a nastavna sredstva su najčešće tabla i kreda. Ne znam kako je na drugim državnim fakultetima, ali nije lako živeti u 21. veku, a školovati se po modelu iz 20. Vidimo da ima mnogo krajnosti u samom obrazovnom sistemu koje treba pomiriti. Kako?

Tačka u kojoj se moje znanje, stečeno tokom studija, ukršta sa sposobnošću da danas kreiram video-lekcije za svoje učenike (a što nisam učila na fakultetu), zove se STRUČNO USAVRŠAVANJE.

Nije tajna - svi moramo da se usavršavamo. Član 2 najnovijeg Pravilnika o stalnom stručnom usavršavanju i napredovanju u zvanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika, kaže:

“Profesionalni razvoj je složen proces koji podrazumeva stalno razvijanje kompetencija nastavnika, vaspitača i stručnog saradnika radi kvalitetnijeg obavljanja posla i unapređivanja razvoja dece, učenika i polaznika, odnosno nivoa njihovih postignuća.

Sastavni i obavezni deo profesionalnog razvoja je stručno usavršavanje koje podrazumeva sticanje novih i usavršavanje postojećih kompetencija važnih za unapređivanje vaspitno-obrazovnog, obrazovno-vaspitnog, vaspitnog, stručnog rada i nege dece.

Sastavni deo profesionalnog razvoja jeste i razvoj karijere napredovanjem u određeno zvanje.”

Dakle, stručna usavršavanja su način da nadogradite svoje znanje iz oblasti koju već poznajete i kojom vladate ili da steknete potpuno nova znanja iz oblasti kojom se niste bavili u toku osnovnih studija. Postoje kompetencije, postoje prioritetne oblasti, neophodni sati i rok za koliko ih treba sakupiti, katalog iz kog možete da birate seminare...sve je tu. Izbor je zaista veliki, a odluku donosite sami ili u okviru kolektiva.

Međutim, da li su svi seminari isti? Da li više naučite na seminarima kojima prisustvujete ili je bolje usavršavati se onlajn? Na osnovu sopstvenog iskustva i iskustava kolega, došla sam do ovih zaključaka:

Seminari koji se realizuju uživo

Uz sve one “opstrukcije” o kojima sam pisala u prethodnom tekstu (ometajućem ljudskom faktoru), na seminarima koji se realizuju uživo, dešava se i sledeće: realizatori nam drže predavanje (ponekad i uz radioničarski deo), ispričaju o temi, navode lična iskustva iz prakse, neke druge primere i sl. Te priče i iskustva mogu biti dragoceni, naravno, ali se desi i da se predavači malo zanesu, pa predavanje bespotrebno dobije jedan previše lični i ispovedni ton: moje dete, moja porodica, moja majka, moj muž, moji đaci, ja najbolja, ja to ovako, niko kao ja i tako dalje. Uglavnom, mi slušamo, oni pričaju i – to je to. Nekada je ono o čemu je bilo reči na seminaru primenjivo u nastavi, nekada nije. Desi se i da realizatori dođu nepripremljeni ili se ne razumeju u obrazovni sistem, pa nam govore da treba onako kako mi zaisgurno znamo da ne može. Desi se i da...ma, ima svakakvih propusta. Nikada nismo dobili materijal na ovakvim seminarima - nešto što bismo imali kao podsetnik za kasnije, kada nam u radu zatreba. Autori najave da će nam imejlom poslati prezentaciju koju su koristili u toku predavanja, ali se to najčešće ne dogodi. Međutim, glavna zamerka ovakvom vidu stručnog usavršavanja je to što su statična – sedimo, slušamo i dobijamo samo INFORMACIJU (koja se u moru drugih obaveza i životnih dešavanja vrlo brzo zaboravi). Dakle, na skali od 1 do 10, ovakve seminare bih ocenila jačom šesticom, sedmicom ili (najviše) osmicom – u zavisnosti od truda i umešnosti realizatora, jer i među njima ima zaista sjajnih stručnjaka.

Onlajn seminari

Sa druge strane, postoje stručna usavršavanja na kojima dobijamo isključivo ZNANJE i priliku da naučimo nešto novo. To su onlajn seminari. Prednosti pohađanja ovakvih seminara ima mnogo: niko vas ne ometa u radu, lekcijama pristupate kada možete i kada želite, a dok radite boravite u prostoru koji sami odaberete i koji vam prija. Da biste pohađali ovakav seminar, potrebni su vam računar/tablet, internet i dobra volja. Na onlajn seminarima se ozbiljno radi. Ukoliko ste od onih koji ne vole da rade, ne volite obaveze, ne želite više da učite “jer ste svoje odavno naučili” – ovakvi seminari nisu za vas. Niko vam neće dati sertifikat i bodove na lepe oči. Morate da uradite zadatak, a da biste ga uradili, morate dobro da proučite i savladate lekcije. I tako nekoliko nedelja učite i radite. Onlajn seminari se ne skraćuju zato što smo svi umorni, žurimo po decu u vrtić ili se pauza za ručak odužila. Na kraju, kada uspešno prođete sve faze seminara, sa ponosom shvatite da ste savladali jednu novu oblast, da ste ovladali novom veštinom i da ste nešto NAUČILI, a to naučeno možete da primenite u radu – što i jeste smisao stručnog usavršavanja. Nema bespotrebnih i praznih priča, realizatori i moderatori su uvek tu da vam pomognu i odgovore na pitanja, a materijalu koji ste koristili u toku seminara možete i da pristupite i kasnije, kad god vam zatreba. Zbog svega navedenog, onlajn seminare bih, na istoj skali, ocenila čistom desetkom.

Možda je u pitanju sreća, možda je potpuna slučajnost to što sam pohađala zaista samo kvalitetne onlajn seminare, dok je ovih drugih bilo i boljih i lošijih. To su moja iskustva.

A, vaša? Da li biste se pre odlučili za onlajn ili “oflajn” seminar?

Jelena Bratić