Dok sam bila u osnovnoj školi u modi su bili spomenari. Znate, ono, kada smo ih pounjavali krišom, s ljubavlju i puni poštovanja prema vlasniku spomenara. Birali smo reči kojima ćemo se obratiti, znali smo da će ih neko, takođe, posle nas čitati krišom. Crtali smo najlepše što smo umeli, sastavljali prve dečje sonete, koji su odslikavali našu prvu ljubav, ako je ona to uopše i bila sa današnje tačke gledišta. Kupovali nove bojice i flomastere kako bi nam crteži bili najlepši. Bilo ih je na desetine po školi. Popunjavali smo ih i na časovima. Ponekad nam se desilo da ih profesori oduzmu, a mi svi zajedno trčali za njima i molili da nam ga vrati. Na pitanje čiji je, najčešće smo svi odgovarali moj, što je trebalo da znači naš. Na pitanje kome da ga vratim, svi smo odgovarali - meni.

Svi smo pisali poruke koje su bile ispunjene lepim željama, odisale su prijateljstvom, negovale su i uzdizale kult drugarstva. Često smo tajno komentarisali da nismo znali da je neko tako divan jer piše tako lepe reči o nama samima. Divili smo se jedni drugima. I kad bi neko pokušao da kaže nešto loše o nečemu što je napisano u spomenaru, nismo dozvoljavali, znali smo da je to najbolje što on može i ume u tom trenutku.

Listali smo i čitali knjige kako bi smo pronašli  što lepše stihove i misli. Tražili u biblioteci autora koji divno piše, a da nije poznat svima ne bi li ispali pametniji i mudriji od ostalih. Raspitivali se kod starijih rođaka i prijatelja, izokola, da nam ne saznaju nameru, koji je pisac najbolji - Lorka, Tagore, Jesenjin, Desanka, Dučić...Učili smo njihove stihove kako bi na času mogli da ih upišemo u nečiji spomenar.

Pravila sam i ja svoje spomenare. Sveske su se birale sa posebnom pažnjom, naručivane iz inostranstva, sa tvrdim koricama, metalnim spiralnim povezom, slikama u boji, blago oslikanim listovima nežnih motiva. Prvi, drugi treći...svi su nestajali taman kada su bili prepuni divnih reči i želja, slika i poruka, misli o meni i drugima. Plakala sam, tražila da mi ih vrate, molila da ću da im prepišem...

Nemajući kud, reših da napravim jedan novi, veliki, fantastičan, da ga sama oslikam, da sama ponegde  ubacim stihove koji mi se najviše sviđaju. Dodavala sam nešto što mi je ostalo u sećanju iz prethodnih spomenara, a bilo je meni posvećeno, jer i to smo učili napamet. Mesecima je trajala njegova priprema kod kuće, a među drugarima je se širila priča da je poseban, važan, da ćeš ga popunjavati samo ako obećaš da ćeš ga vratiti meni u ruke.

Pravo da se prve upišu, naravno imale su moje bliske drugarice. I kao što sam žarko želela, sve su bile oduševljene. Stihovi i misli koje su upisivani bili su još lepši. Jedino pravilo koje su morali da ispoštuju prilikom preuzimanja mog spomenara da bi se upisali u njega je bilo - gledaj me u oči i reci da ćeš ga meni i nikom drugom vratiti. Jedino je pogled bio merilo ko će imati prava da se upiše u spomenar. I nekoliko puta se našao u rukama nastavnika, ali niti jedan od njih nije želeo da da ga trajno oduzme. Uzmu, pregledaju, ja se sledim i kažu da im je baš lep i da im se dopada. A ja onda zamolim da i oni dopišu neki svoj omiljeni stih ili misao.

Poruke koje su u njemu ostale su trajne. Nije bilo SMS-ova, čet poruka, slika na Instagramu, nije bilo lajkova, bilo je divnih reči koje i danas postoje u mojoj kutijici sećanja koja povremeno izroni u teškim trenucima i osnaži, podseti da se drugarstvo i prijateljstvo stvara i neguje, da ostaje. To je dragocenost koja se ne dobija, ona se stiče zaslugama i ulaganjem sebe u njih.

I danas učenici pišu poruke na času, ali na telefonu, objavljuju slike na Instagamu, pišu skraćene poruke. Na velikom odmoru se ne gledaju u oči, već komuniciraju telefonom iako su u istom školskom dvorištu. Malo je lepih reči. „Hejtuju” jedni druge, jer dok to radiš si daleko, preko telefona ti niko ništa ne može, ama baš ništa. Misle deca da je to OK, kako oni kažu. Ali ne znaju koliko vredi olovkom napisana reč, srcem oslikan crtež, novim flomasterom obojen cvet u spomenaru. Umesto Tagorinih i Lorkinih stihova oni šalju pesme sa YouTube-a.

Spomenar je pun i još uvek je moje dragoceno vlasništvo, dragi kamen mog detinjstava  koji najjače sija.

Suzana Miljković