“Dobar nastavnik je i sjajan motivator, loš nastavnik ne ume da motiviše učenike.”

Naravno da razmišljam o motivaciji na početku nove godine... Okrećemo novi list, sumiramo pobede i poraze iz prošle godine, pravimo planove i strategiju za godinu koja je pred nama. Šta je bilo dobro? Šta nije bilo dobro? Šta bi trebalo promeniti u nastavi i sl.

Od početka ove školske godine je prošlo četiri meseca, otkako radim u prosveti – prošlo je više od jedne decenije. S obzirom na to da predajem svim đacima u školi, od prvog do četvrtog razreda, koliko godina radim, toliko puta sam dočekala prvake i isto toliko puta ispratila maturante. Hoću da kažem, puno je to dece i puno raznih situacija, te moram jednu stvar da podelim sa vama: ona rečenica sa početka teksta nije baš tačna. Da nije tačna kaže moje višegodišnje iskustvo i rad u kolektivu koji ima stotinak nastavnika. Baš kao i lično iskustvo iz đačkog doba, kojeg se još uvek dobro sećam. Da li sam imala dobre ocene samo kod nastavnika koji su umeli da me motivišu, a kod ostalih ne? Ne, dešavalo se da neki predmet volim više ili manje zbog nastavnika, ali sam se svakako trudila da imam dobre ocene. Da li ste vi dobro učili samo kod nastavnika koje ste voleli (njih ili predmet, svejedno)? Da li postoji čarobni prah koji taj “fenomenalan nastavnik” dodaje svojim časovima, pa su kod njega svi dobri, vredni, zainteresovani za rad na času i uvek sve nauče. Naravno da ne. Niti postoji takav prah, niti postoji takav nastavnik.

Ono što postoji, i uvek daje odlične rezultate, jeste unutrašnja motivacija učenika. Tako ću nazvati onaj slučaj kada đaci znaju da su u školi da bi učili i naučili nešto, svesni da je to samo jedan od stepenika koje treba da pređu  na životnom putu. Kada znaju da posle srednje škole žele da studiraju, ili znaju da neće ići na fakultet, ali će raditi nešto što vole i što ih interesuje. Takva motivacija se donosi iz kuće. Takva motivacija je utkana u dečje biće vaspitanjem i pogledom na život koji imaju njihovi roditelji. Bila sam razredna jednom odeljenju u kom su deca većinom bila iz takvih porodica. Bilo da je nastavnik interesantan, bilo da je nezanimljiv, da su mu časovi monotoni, glas ravan i uspavljujuć – oni su učili i imali dobre ocene. Dolazeći u školu sa jasnom vizijom i idejom zbog čega su tu, nikada se nisu požalili na nekoga od nastavnika, niti se neko od nastavnika žalio na njih. Posle završene srednje škole, svi su upisali željene fakultete. Treba li da vam govorim da su i njihovi roditelji redovno dolazili na roditeljske sastanke, sarađivali u svemu što smo organizovali itd? Da su to bili brižni roditelji koji su pratili rad i napredak svoje dece, podržavali ih tokom našeg zajedničkog četvorogodišnjeg puta? Naravno da ne, jasno je. Međutim, ima i roditelja koji misle da, ako su upisali dete u srednju školu, više ne treba njime da se bave. Pa, sad je dete veliko! Takvi dolaze u školu i kažu da njihovo dete treba animirati da bi učilo ili bilo mirno na časovima. Nije do njih, nije do deteta, do nastavnika je. Prosto, nije dobar motivator i zato je njihovom detetu dosadno u školi. Ne bih rekla...

Iako ima zaista nezanimljlivih nastavnika, kao i onih koji svoj posao ne rade kako treba (svesni smo da ima i mnogih koji su zalutali u prosvetu), ima i đaka koje ni najbolji nastavnik (hipotetički, jer je to relativan pojam) ne bi mogao da natera da nešto nauče. Sve je to individualna stvar. Upravo i nastavnik koji je omiljen u jednom odeljenju, nekom drugom se baš i ne dopada. Stvar ukusa, stvar osećaja i naše energije koja se ili poklopi sa energijom tog odeljenja ili ne. Ali, pored svega onoga što mi kao nastavnici radimo i truda koji ulažemo u obrazovanje učenika, važna je podrška roditelja. U tome je tajna...to je velika pomoć i nastavnicima i deci. Ako je, uz to, i nastavnik predan poslu i s ljubavlju ga radi, časovi će biti još interesantniji a uspeh đaka zagarantovan. To vam je cela mudrost.

Jelena Bratić