U prethodnom tekstu sam pisala o tome zašto je važno da dete samo piše pismene zadatke, a ne da to radi neko drugi umesto njega. Jeste da teme mogu da budu i neinspirativne, jeste da nastavnik može da bude neobjektivan u ocenjivanju, međutim, godine u školskoj klupi prođu, a veština - ukoliko ste je sticali i uvežbavali, ostaje za ceo život. I, jednom će vam dobro doći...u to sam sigurna.

Drugu stranu medalje, i veliki problem kada su u pitanju pismeni zadaci iz srpskog, predstavlja ocenjivanje. Naime, nema ničeg čudnog u tome što bi, jedan isti rad, nastavnici srpskog ocenili različitim ocenama. Ono što bi se meni svidelo, na primer, mojoj koleginici ne bi. Ili bi se ona oduševila nečim što bi mene ostavilo potpuno ravnodušnom. I, šta sad?!

Pismeni iz srpskog jezika je teško ocenti zato što se u radu ocenjuje mnogo toga. Ne isključivo (i samo) tačan odgovor. Lako je kada treba da ocenite znanje učenika o tome koliko je 2 + 2. Odgovor koji očekujete je egzaktan, pa ćemo reći da je učenik uradio tačno zadatak ukoliko je rešenje 4, odnosno, netačan – ako je rešenje bilo koji drugi broj.

U pismenom zadatku iz srpskog đak treba da iznese svoje mišljenje. Treba da opiše neku situaciju ili prizor, obrazloži nečiji postupak, iznese sopstvena moralna načela, da prikaz pročitanog dela, ispriča nešto o književnoj epohi...u zavisnosti od teme, naravno. Pored onoga šta je rekao, ocenjuje se i način na koji je to rekao u radu. Da li je poštovao formu u kojoj se pišu pismeni zadaci, da li je svaku novu celinu izdvojio u poseban pasus, da li je svaka celina srazmerno dugačka ili kratka, da li se pravilno izražava, kakav mu je rečnik - bogat ili mahom koristi kolokvijalne izraze? Sledeće što nas interesuje, jeste poznavanje gramatičkih i pravopisnih pravila srpskog jezika. Ni te greške nisu sve podjednako važne i nemaju istu težinu u svim razredima. Nije isto kada osnovac u trećem razredu ne rastavi reč na kraju reda onako kako treba ili spojeno napiše “nemogu”, i kada iste takve greške napravi srednjoškolac. Jedan tek uči, drugi bi trebalo ta pravila da zna odavno. Na kraju, važno je i da učenik ima lep i čitak rukopis, kao i da je rad uredan - bez prežvrljanih delova rečenica, umetnutih delova, strelica ka nekim dodatnim informacijama, usled čega nikako ne možete da se snađete u tekstu.

Potom, ima nastavnika koji cene originalnost, iznad svega, pa bi rad u kom učenik preko cele strane piše “Kap po kap, kap, kap...kap po kap, kap po kap...”, a pri dnu strane rečenicu “...i čaša se prelila” – oduševljeni ocenili peticom. Ima i nas kojima se to ne bi svidelo. Neko voli kada učenik napiše pesmu, pa to preda kao pismeni zadatak. Dakle, osim navedenih faktora koji učestvuju u formiranju ocene, u obzir treba uzeti i subjektivnost nastavnika. I, tek onda možete da dobijete odgovor na pitanje sa početka teksta - kako to da bi jedan isti rad različiti profesori drugačije ocenili? Eto kako.

Međutim, i pored svega navedenog, postoji način da se subjektivan pristup svede na najmanju moguću meru, a da svako “zašto”, prilikom obrazlaganja ocene, dobije svoje “zato”. Za način koji ću predložiti, čula sam na jednom od seminara koje sam pohađala. I, da znate da dobro dođe.

Pismeni zadatak, prema ovom metodu ocenjivanja, treba da posmatramo kao celinu u okviru koje ocenjujemo četiri dela, a svaki deo nosi određeni broj bodova. Celine i bodovi izgledaju ovako:

1. SADRŽAJ - od 1 do 20 bodova, a vrednuju se: obrada teme, izbor građe, pridržavanje ili nepridržavanje teme, iznošenje činjenica, obrazloženje, širina obrađene teme i sl.

2. POZNAVANJE GRAMATIKE I PRAVOPISA – od 1 do 15 bodova.

3. FORMA, JEZIK, STIL, KOMPOZICIJA - od 1 do 10 bodova, a ovaj deo se odnosi na: raspored građe u tekstu, odnos uvod-razrada-zaključak, nove pasuse u okviru razrade, postupnost u izlaganju, pravilnu konstrukciju rečenice, bogatstvo izraza, upotrebu stilskih figura, sposobnost odvajanja bitnog od nebitnog i slično.

4. RUKOPIS I UREDNOST – od 1 do 5 bodova.

Kada saberete maksimalne vrednosti delova koje sam navela, dobijate čistu peticu! Sami možete da napravite određenu skalu prema kojoj ćete davati ostale ocene. Naravno, ovo je predlog i neki okvir unutar kog možete, prema sopstvenom nahođenju, da menjate važnost tj. vrednosti delova celine. Moje je bilo da pokušam da pomognem “saborcima”, jer znam da nije lako oceniti pismeni. Ocena se iskazuje celovitim brojevima, od 1 do 5, a znamo koliko nisu sve petice iste, niti sve dvojke, trojke i četvorke. Ima mnogo nijansi i među njima, a ocena treba da bude objektivan pokazatelj, da motiviše dete da iz grešaka uči i ne ponavlja ih, da bude podsticajna i ohrabri učenika, a ne da ga obeshrabri za svaki naredni pokušaj pismenog izražavanja. Na kraju, da napomenem i to da je, zarad ohrabrenja i podsticanja, osim ocene poželjno napisati i kratak komentar u vezi sa radom. I, to bi bilo to.

Jelena Bratić