Samopouzdanje, ničim izazvano

Zašto je u redu “snaći se”, a nije u redu naučiti? Odakle potiče to ogromno i “ničim izazvano” samopouzdanje kod naših tinejdžera?

Tog dana smo obrađivali narodnu lirsku pesmu “Srpska devojka”. Mnogi su je već i znali jer su do srednje škole puno puta pevali čuvene stihove:

U Milice duge trepavice,

Prekrile joj rumen jagodice,

Jagodice i bijelo lice...

 

Kad smo došli do dela gde momak kaže kako je tri godine pokušavao da joj sagleda lice i oči, iz razreda se začu komentar: „Kakav debil, tri godine ne može da joj vidi lice“. O, bože, kakva deca!

Skoro dva veka su prošla od vremena kada je Vuk zapisao ovu pesmu. Tadašnja kultura, vaspitanje, međuljudski odnosi, društveno uređenje, pogled na život i sve drugo, i norme koje danas važe – nebo i zemlja. Od konstatacije da je momak „debil“, pošto nije bio sposoban da za tri godine vidi oči lepe Milice, do toga da je pesma glupa, stigosmo za tili čas. Rekoh dotičnom učeniku, kad je već takav znalac, da slobodno napiše pesmu koja će biti bolja, lepša i “pametnija”. „Može“, oduševljeno reče moj prvačić. „Evo, sutra ću već da Vam donesem pesmu... videćete kako ću da je napišem!“ Naravno, pomislih, zašto da ne...

Da budem iskrena, mislila sam da neće doći u školu. Obično tako bude kad obećaju nešto što ne mogu da ispune. Međutim, on dođe.

- Jesi li napisao pesmu?

- Jesam, profesorka.

- Daj da vidim.

- Pa, nije napisana. Naučio sam je napamet.

- Dobro, hajde, da te čujemo.

- A ne, ne mogu ovako pred svima, profesorka, sramota me.

- Što te je sramota od drugara? Otkud to? Ti baš nisi nešto sramežljiv...

- Pa znam, ali, zezaće me posle zbog pesme...

Završili smo sa časom, poslednjim po rasporedu. Još da on izdeklamuje pesmu, pa kući. Međutim, neće da recituje pesmu pred drugarima, pa bog. Šta ću, kažem deci da izađu, kako bi on izrecitovao pesmu i dokazao da se sa razlogom hvalio prethodnog dana. Đaci izađoše, a moj pesnik se ponovo snebivao... Te hoće da je odrecituje, pa neće, ipak će mi je zapisati na parčetu papira, pa neće ni to. Onda je usledilo objašnjavanje kako je pesma nastala. Jeste da je imao malo vremena, ali je i mama pripomogla. Ona je predložila temu, zbog nje je pesma ljubavna. Inače, ne bi on o tome pevao. Na kraju, sede za klavir (da, imamo klavire u učionicama) i poče da peva „svoju“ pesmu.

Slušala sam ono što je pevao i svirao, a onda mi je sinulo da ukucam u pretraživač nekoliko stihova koje sam upravo čula. Ko zna...

Moj učenik završi sa pesmom, ponosno ustade od klavira i priđe da me pita za utisak. Umesto odgovora, pustila sam mu istu tu numeru sa Jutjuba. Toliko samopromovisanja i najavljivanja nove (i originalne) pesme, da bismo došli do toga da... Tresla se gora, rodio se – miš.

Kada smo to počeli da stvaramo (vaspitavamo) toliko samouverenu i nadmenu decu, koja, pritom, imaju vrlo malo opšte kulture i obrazovanja? Dođu u srednju školu a ne znaju tablicu množenja. Ne znaju osnovna pravopisna pravila maternjeg jezika, gotovo ništa o nacionalnoj istoriji. Pa ipak, mnogo su važni, bitni. Kome? Zbog čega? Nije da su nešto postigli u životu... Odakle potiče to ogromno i “ničim izazvano” samopouzdanje kod naših tinejdžera? Nisu svi takvi, naravno, ali ih je sve više i više. Danas smo mi ta generacija koja ih vaspitava, mi smo im roditelji. Ova deca su naše ogledalo, nema izgovora. Zar ne želimo da budu pametni, vredni, dobri prijatelji, istinski uspešni? Zašto je u redu “snaći se”, a nije u redu naučiti? Znamo u kakvoj zemlji živimo, znamo u kakvom svetu živimo. Zašto ne promenimo ono što nam se ne dopada, već ćutimo i gunđamo sebi u bradu? O vaspitanju se radi, tu barem možemo nešto da učinimo. Na kraju, svaka promena mora od nekoga da krene. Pa, zašto da ne krene od nas? Već danas.

Jelena Bratić