Posao, sastanci, klijenti, odlazak u nabavku, pripremanje obroka, ostali kućni poslovi, obaveze, obaveze... Dan je prošao dok trepneš, iscrpljeni smo i najčešće jedva gledamo. Pa ipak, pored sveg umora, da li se pred spavanje opuštate uz knjigu, časopis, laganu muziku, ili posežete za daljinskim upravljačem i birate neki od televizijskih programa? Evo zbog čega je važno...

Često me pitaju da li moje dete čita. Majke sa kojima se družim ili viđam su najčešće nezadovoljne (skoro očajne) jer nikako ne mogu da nateraju svoju decu da uzmu knjigu u ruke i čitaju. Da sam samo dobila po novčić svaki put kada bi me pitale: „Da li tvoje dete čita?“ ili „Kako to da tvoje dete čita? Ovoj mojoj ne pada na pamet da uzme neku knjigu!“ Valjda misle da se podrazumeva da moje dete čita jer ja predajem književnost. A ja mislim da to nema nikakve veze.

Činjenica broj jedan je da danas zaista nije lako motivisati decu da čitaju. Činjenica broj dva je da najčešće polazimo od sebe, pa se sa setom prisećamo kako smo mi (i naši drugari) nekada čitali, ma šta čitali, gutali knjige, uz obaveznu konstataciju da “današnja omladina malo ili uopšte ne čita”. A generalizacija najčešće nije dobra... niti tačna.

Okolnosti u kojima smo mi rasli i okolnosti u kojima današnji klinci odrastaju su potpuno različite. Nekada ste, kao desetogodišnjak, mogli da se igrate napolju sa društvom ili sedite kod kuće. U kući vas je čekao televizijski program (svega nekoliko kanala), a crtaći su se prikazivali najčešće uveče, pred spavanje. Dakle, ako nisi gledao TV, mogao si da se poigraš igračkama, pomažeš u kućnim poslovima, učiš ili čitaš neku knjigu, strip ili dečji časopis. I, to je to. Da smo imali 350 televizijskih kanala (od kojih neki i po 24 sata prikazuju crtane filmove i dečje serije), mobilne telefone sa svim tim aplikacijama za druženje, komunikaciju, igre i zabavu, pitanje je šta bi bilo.

Kada sve ove činjenice uzmete u obzir, shvatite da novo vreme i novi klinci zahtevaju i drugačiji pristup. Moje dete zaista čita. Međutim, ta ljubav prema knjigama nije pala s neba. Deci treba čitati dok su mala. Priče za laku noć, kraće romane, slikovnice... To je način da se kod njih probudi ljubav prema knjigama, podstiče radoznalost, želja da i sami nešto negde pročitaju, pogledaju i na taj način saznaju. Zatim, možete da razgovarate s njima o onome što ste pročitali zajedno, da smišljate nastavak priče ili ih pitate kako bi oni voleli da se priča završava. Neka izmene kraj po svojoj volji. Sve to zahteva vreme i posvećenost ali, to je roditeljstvo. Sve je više i više dece koja su željna pažnje i razgovora. Da s nekim podele svoja razmišljanja, zapažanja, ideje. Ako ih roditelji ne saslušaju, ne posvete im malo pažnje, ne znam ko će. Ko bi trebalo da je tu za njih?! Ukoliko mislite da će dete tek tako, bez ičije pomoći da zavoli knjigu, neće. Možda kasnije u životu neki inspirativan nastavnik ili dobar prijatelj izvrši pozitivan uticaj, a možda se to nikada i ne dogodi. Ako detetu govorite da treba da čita, a sami se prvo uhvatite za daljinski upravljač ili mobilni telefon, licemerni ste. Deca sve znaju. Roditelj je uzor. Roditelj je primer. Dok vi gledate rijaliti program, da malo “odmorite mozak”, vaše dete se možda u susednoj prostoriji snima za instagram ili jutjub. I ono je u svom rijalitiju. Da li znate ko gleda vaše dete? Jeste li nekada razmišljali o tome?

Stvarajte male rituale. Čitajte zajedno pred spavanje. Vi vašu knjigu ili časopis, dete svoje. Budite uz njih, razgovarajte o onome što ste pročitali. Najlakše je reći „On ne čita“ ili „Ona ne čita“. U dvadeset prvom veku smo, postoje knjige za svačiji uzrast i svačiji ukus. Međutim, da li ste spremni da učinite prvi korak? Da uvedete neka pravila kojih ćete se pridržavati? Da detetu ograničite upotrebu mobilnih telefona? Da promenite neke sopstvene navike zarad budućih navika svoje dece? To je pravo pitanje.

Jelena Bratić