Prema mesečnom planu, roman „Na Drini ćuprija“ je trebalo da obrađujemo početkom marta. Taman posle raspusta, razmišljam, imaće sasvim dovoljno vremena da pročitaju Andrića. To se radi u trećem razredu srednje škole. Kako svoje đake držim za dovoljno zrele, svesne i savesne osobe, očekujem da će poštovati dogovor, te da ćemo tog dana raditi ono što sam planirala (a kako je i blagovremeno najavljeno).

Međutim, pogrešila sam. Niko nije pročitao. Neki su zaboravili da treba, neki još uvek čitaju, razloga je mnogo, a učenika spremnih za čas – malo. Šta da radim?! S obzirom na to da sam, od svih nas u učionici, jedino ja pročitala roman, bila sam prinuđena da promenim plan i odložim analizu dela za neki drugi put. U dogovoru s njima, pomerili smo za kraj marta. Do tada će stići, rekoše mi.

Došao je i kraj marta. “Jeste li pročitali Andrića, deco?” Samo dvoje. Već sam odlagala obradu dela, vreme teče, a ima još toliko toga u nastavnom programu. I? Šta sad?

Kako ja vidim, preda mnom su dve mogućnosti: ili da dam jedinice svima koji nisu pročitali i da idem dalje (ko je pročitao – pročitao, ko nije – nije), ili da još jednom odložim, nadajući se da će za sledeći put ipak pročitati.

Dati jedinicu je najmanji problem, ali to ne rešava PRAVI problem. A taj pravi problem je gorka činjenica da će otići iz srednje škole a da nisu pročitali jedno od važnijih dela naše književnosti. Najznačajnijeg pisca. Našeg jedinog nobelovca. I ne samo njega. Roman koji navodim za primer je paradigma, zapravo. Činjenica je da će kasnije otići svako na svoju stranu. Kako se život bude razvijao pred njima, sve manje i manje vremena će imati za čitanje. Šta god mislili o školskoj lektiri (a tu ubrajam sva dela koja se obrađuju na časovima srpskog jezika i književnosti), koncipirana je tako da obrazuje naš književni ukus. Možda nije uvek atraktivna, ali svakako da ima svoje „zato“. Konkretno, roman „Na Drini ćuprija“ je riznica mnogih bogatstava... U njemu ćete naći istoriju, mitologiju, religiju, politiku, tradiciju i folklor, verovanja, geopolitičku sliku tadašnjeg sveta, psihologiju. Čvrsto sam uverena da dobra dela, kvalitetna književnost, utiču na naše vaspitanje, obrazovanje, formiranje vrednosnih stavova, afiniteta, razvoj govorne kulture, usavršavanje pisanog izražavanja. Zar da mi deca odu u život bez svega toga?!

Izgleda da hoće, a evo i zašto. Obrazovni sistem, sa svojim zakonima i pravilnicima, sveo se na kalkulisanje. Od pre nekoliko godina, negativna ocena iz jedne oblasti ne mora da se popravlja, već se sve ocene ravnopravno sabiraju i dele. Dakle, matematika je jednostavna: jedinica iz Andrića, plus pozitivne iz pismenih zadataka, pozitivna sa odgovaranja i eventualno za rad na času ili neki projekat, jednako je “baš me briga da čitam knjigu od trista strana kad postoje lakši načini”. To vam je ta logika. Ovde, naravno, ne ubrajam decu koja vole da čitaju, sa kojima otkrivamo nove svetove i zbog koje se posao nastavnika voli do neba.

Koliko god da je neko delo interesantno, da ga najavim pre obrade, predstavim zbog čega je važno da ga pročitaju, oni su slabo motivisani. Ranije su moji đaci više čitali, interesovala ih je književnost i rado smo se bavili proučavanjem književnih dela. Onda su došle generacije koje su više volele da se „snađu“: pročitaju skraćenu verziju dela, nađu na internetu analizu, pa na osnovu nje tumače delo. Izmena Pravilnika o ocenjivanju učenika u srednjem obrazovanju i vaspitanju prouzrokovala je pojavu novih generacija. Oni ne čitaju i ne stide se toga. Čak ne pokušavaju ni da se snađu. Nažalost, govorim u množini, jer ako samo dvadeset posto od ukupnog broja učenika pročita roman, znači da ga većina nije pročitala.

Svojim učenicima, pa i ostalim srednjoškolcima, želim da iz škole odu dalje u život kao misleće, samosvesne osobe. Verujem da je u tome ključ slobode. Međutim, da bi se do tog ključa došlo, treba da se čita, misli, razmišlja o stvarima i pojavama, da se one dovode u vezu i analiziraju, povezuju, treba da se komentariše i polemiše. A ipak, oni su sve više robotizovana gomila koja ide za signalom vaj-faja, slepo prateći trendove servirane na Instagramu i ostalim društvenim mrežama. Samo moja želja nije dovoljna. Nešto mora da uradi i ova država u vezi sa zakonima i pravilnicima, ako već vidimo da ovi nisu dobri. Nešto bi valjalo da urade i roditelji jer srednjoškolci često kao da su prepušteni sami sebi. Na kraju, i oni sami bi mogli da se trgnu i uozbilje malo. Nije da su baš tako mali...

Jelena Bratić