Kultura moja, (ne)kultura tvoja

Kultura se stiče, ukus se kroz život menja i oplemenjuje. Kulturno uzdizanje počinje vaspitanjem, učenjem i školovanjem, a nastavlja se svakim usavršavanjem i nadogradnjom sopstvenog znanja i umeća tokom života.

Vreme u kom živimo sve je liberalnije i liberalnije. Stalno se govori o nečijim (svačijim, zapravo) pravima, a retko ko spominje bilo kakve obaveze ili odgovornost. Najednom su skoro svi tetovirani (koliko učenici, toliko i profesori), najednom je sasvim normalno da mi đaci imaju pirsinge po licu; a uvećane usne, grudi, lažne trepavice, nokte, obrve viđamo svuda oko nas (ne samo na malim ekranima, kao nekad)... Dok čekam u redu u banci, u susednom redu stoji devojka u prekratkom šorcu i mrežastoj majici. Kako smo to zaboravili šta je dobar ukus, kako se oblači za pozorište, kako za teretanu, kako za školu, a kako za odlazak u banku ili sud? Kako to da smo postali opsednuti samo sobom i sopstvenim potrebama, ne uviđajući da je još neko tu, pored nas. Zar nikoga više nije briga?

Na kulturu gledamo kao na nešto uzvišeno, posebno, nešto što oplemenjuje našu stvarnost i čini ovaj život lepšim, a opet, osnovne kulture je sve manje u našoj svakodnevici. Skloni smo i da se, u tom kontekstu, delimo na „kulturne“ i „nekulturne“ – na one koji će prilikom susreta reći „dobar dan“, i na one koji neće. Naravno, uvek smo mi ti koji su kulturni, a oni neki drugi su nekulturni. A šta je kultura?

Rečnik Matice srpske kaže da je to:

  • sveukupnost materijalnih i duhovnih vrednosti koje je čovečanstvo stvorilo i razvilo u toku svoje istorije;

  • nivo, stepen razvijenosti neke privredne, umetničke i druge delatnosti, duhovne aktivnosti i sl.;

  • viši, razvijeniji odnos prema nečemu; viši, savršeniji vid vladanja nečim, odnegovanost; istančanost, prefinjenost;

  • stepen, nivo društvenog i duhovnog razvitka ličnosti, opšta obrazovanost, prosvećenost, duhovna obogaćenost i sl.; način vladanja, ponašanja, ophođenja i sl. u skladu sa društvenim i etičkim normama.

 

Kultura je, dakle „ta kompleksna celina koja obuhvata znanje, verovanje, umetnost, moral, pravo, običaje i druge sposobnosti i navike koje je čovek stekao kao član društva.“ (E. B. Tylor). Kultura se stiče, ukus se kroz život menja i oplemenjuje. Kulturno uzdizanje počinje vaspitanjem, učenjem i školovanjem, a nastavlja se svakim usavršavanjem i nadogradnjom sopstvenog znanja i umeća tokom života. Posećivanjem određenih kulturnih manifestacija, čitanjem kvalitetnih književnih dela, slušanjem lepe muzike, putovanjima, obilaskom galerija, izučavanjem umetničkih dela, poštovanjem etičkih normi, poštovanjem prava i običaja.

Nedavno mi je prijateljica pričala kako u Nemačkoj na koncerte klasične muzike dolazi mnogo ljudi: „Bilo ih je toliko da bi mogla da se ispune tri fudbalska stadiona.” Mi u Srbiji smo, nažalost, daleko od toga. Iako i zvezde klasične muzike imaju brojne poštovaoce, kod nas će stadione pre napuniti pevači turbo-folk muzike, nego izvođači bilo kog drugog žanra. Svesna da je kreiranje ukusa pojedinca lična stvar i da nastaje sticajem mnogih okolnosti, duboko sam razočarana što kao društvo nemamo jedan odgovorniji i uzvišeniji odnos prema kulturi, kulturi življenja, zapravo. Zašto mi je mrska činjenica da su zvezde turbo-folka u našoj zemlji popularne? Zato što mnogi od tih obožavalaca žele da izgledaju kao njihovi idoli. Zato što već imamo armiju mladih koji su spremni na razne hirurške zahvate kako bi izgledali kao određene ličnosti sa estrade. Zato što tinejdžerke sve češće traže silikonske grudi za 18. rođendan (iako to može ozbiljno da ugrozi njihovo zdravlje). Zato što su te „zvezde” oličenje nemorala, kiča i šunda. I ništa od onoga što nude nema vrednost. I zašto bi, zaboga, bilo ko želeo da izgleda kao nečija kopija kad može da bude unikat?!

Znam da nema dobre i loše kulture. Kultra je lična stvar svakoga od nas, ono što mi jesmo. Za nekoga je to ispijanje piva ispred lokalne samoposluge, za drugoga muzika Bitlsa i Stounsa, za trećeg Čajkovski. Ipak, ne mogu da se ne zapitam zašto smo pali na ovako niske grane? Zašto se danas bavimo samo spoljašnošću? Zašto glorifikujemo osobe predimenzioniranih (veštački umetnutih) atributa, slabih vokalnih sposobnosti, bez ikakvih talenata, oskudno odevene, oskudnog intelekta?

Da li bismo mogli da vratimo znanje i šarm u modu? Da nas, kao nekada, oduševljava nečija duhovitost, plemenitost, ono što ume, a ne ono što ima? Da budemo malo prosvećeniji i osvešćeniji narod? Možda jednog dana... ko zna.

Jelena Bratić