Čas je počeo. Radimo, čitamo, razgovaramo, analiziramo, kad odjednom čujem pitanje:

- Nastavnice, izvinite, je l’ mogu da se javim? Zove me mama.

Radim u srednjoj školi, a ovakve situacije se često dešavaju iako moji đaci nisu mali. Toliko često da sam počela da se pitam brinu li se roditelji uopšte o deci. Onako, iskreno, istinski... da li se brinu, interesuju za njih? Znaju li kad idu u školu i do kada imaju nastavu? Ili im samo daju telefon u ruke i onda ih zovu kad nešto treba i kad im padne na pamet. Jer, ako ih tako često zovu usred časa, sigurna sam da nisu upoznati sa rasporedom časova svog deteta. A možda i jesu, ali ih jednostavno nije briga. Njihova potreba je preča od svega. Zaista ima roditelja koji očekuju da im se dete istog momenta javi na telefon. Uporno zovu, a kad se dete ne javi, šalju poruke. A dete na času...

Zaboravlja se da deca koja sede u klupama nisu direktori firmi, menadžeri, nisu roditelji koji su kod kuće ostavili bolesno dete i sl. da bi morali da budu non-stop dostupni onima koji ih traže. Čas traje 45 minuta. Samo 45 minuta. Za toliko sve može da sačeka. Na odmoru mogu da se jave, pregledaju poruke, obaveštenja i sl. Za svaki hitan poziv postoji i telefon u školi. Ako se, pak, i kod deteta razvila zavisnost od mobilnog telefona, pa ono ne može da izdrži a da telefon ne uzme u ruke, uključi, pogleda obaveštenja koja stižu, to je već drugi problem. I treba da se leči, dok još može.

Dakle, da li su nam mobilni telefoni potrebni u učionicama? Evo u koje sve svrhe ih učenici koriste na času:

• zovu ih mame i tate,
• zovu ih drugari,
• surfuju internetom,
• igraju igrice,
• gledaju šta ima novo na društvenim mrežama,
• dopisuju se sa nekim van učionice ili se dopisuju međusobno,
• prosleđuju jedni drugima rešenja testova,
• šalju drugarima iz drugih razreda ili odeljenja urađene kontrolne ili pismene zadatke,
• fotografišu se,
• fotografišu nastavnika dok ne gleda,
• snimaju “lajv” (uživo) uključenja sa časa, kad uhvate pogodan trenutak iz poslednjih klupa itd.

Sigurna sam da ovo nije kompletan spisak aktivnosti. Jasno je da ima mnogo načina da se učenici uz telefon zabave. On, zapravo, samo tome i služi. Kada bi upotreba mobilnih telefona u ove svrhe bila dozvoljena u školi, verujem da bi im čas od 45 minuta bio kratak. Tražili bi još. Međutim, škola nije zabavište, a skoro sve ovo što sam nabrojala mogu da rade i od kuće. Zašto, onda, dolaze u školu? Ko ih je slagao da škola treba da bude poput igraonice? To je glavno pitanje. Ako se dete u školi “smara”, pa koristi telefon kako bi ubilo vreme, a posle podne plaćate privatnog nastavnika da radi s njim, zapitajte se da li ste stvari postavili na pravi način.

Mobilni telefoni su odavno prevazišli funkciju običnog telefona i samo telefona. Jer, telefon služi da nekoga pozoveš i da te neko pozove. Eventualno da se pošalje i primi poruka. Pametni telefoni su mali računari koji stanu na dlan. Da li nam to treba u učionici? Da i ne. Da – kada se telefoni koriste u nastavne svrhe. Svojim učenicima nekad pripremim onlajn test i oni tada treba da imaju telefon i internet kako bi mogli da pristupe testu. Bez obzira na to što se radi o proveri znanja, mnogo vole takve testove. Međutim, u svakom drugom slučaju mobilni telefoni su samo smetnja i ometaju nastavu, te zato – ne.

Dobro rešenje ovog problema je uvođenje pravila da se telefoni na početku časa isključe i odlože u kutiju, i da se ta kutija stavi negde sa strane. Već smo videli da je to praksa u mnogim školama u inostranstvu, a verujem da i kod nas ima nastavnika koji joj pribegavaju. Na kraju časa, kad krenu da izlaze iz učionice, učenici uzimaju telefone i imaju nekoliko minuta da ih koriste. I svi su na dobitku – đaci nemaju ometače, a nastavnici imaju njihovu pažnju... dok ne zvoni, naravno.

Jelena Bratić