Reforme u obrazovanju nisu nas zaobišle ni na početku ove školske godine. Potreba za celoživotnim učenjem postavljena je kao imperativ profesionalnog razvoja i tu temu ne treba dovoditi u pitanje. Ipak, uvođenje reformi iziskuje kritički osvrt na sve ono što novine mogu da donesu učesnicima u vaspitno-obrazovnom procesu.

Ovogodišnja novina je uvođenje elektronskog dnevnika. „Prava stvar”, rekoše digitalno pismeni. „Katastrofa!”, pobuniše se konzervativne kolege. „Nismo baš sigurni da to u našim uslovima može da prođe. Ne očekuje se, valjda, da koristimo sopstvene računare u službene svrhe?”, izjasniše se skeptici. „Zna se zašto nam ovo rade”, objasniše večiti teoretičari zavere. Bilo kako bilo, uz sve jadikovke i negodovanja, hiljadu i jednog za i protiv, po onoj staroj narodnoj „Veži konja gde ti gazda kaže”, preko noći se odrekosmo naših starih dnevnika i pođosmo na časove sa svojim laptopovima. Ko nema laptop, snaći će se. Važno je samo da ne zaboravi lozinku, a ako komšija ima kompjuter i dobar internet, časovi i ocene mogu se upisati uz kaficu i čašicu razgovora. Spoj lepog i korisnog.

Oktobar je već nastupio. Sudeći po smirenosti na licima nastavnika, izgleda da su se vrlo brzo svi snašli. Podaci o učenicima – uneti, časovi – upisani, izostanci – regulisani, izveštaji – upisani, posete roditelja – pribeležene. Nema više one tenzije koju je izazvao strah od nepoznatog. Sada znamo kako to izgleda, pa i oni najglasniji zagovornici tradicionalnog dnevnika rekoše: „Hej, pa ovo i nije tako loše. Samo da još dobijemo kompjutere, da ne bismo morali da nosimo lične”. Nakon prvih iskustava u radu sa e-dnevnikom, javila se i potreba da se razmene mišljenja sa kolegama koje duži period rade na ovaj način. Stvorena je i prilika da se kolege koje nisu koristile elektronski dnevnik ohrabre i podstaknu na aktivno učešće u osavremenjivanju nastavnog procesa.

Posmatrano iz nastavničkog ugla, elektronski dnevnik ima svojih prednosti i manjkavosti. Prvi problem je loša opremljenost škola kompjuterima i slaba pokrivenost internetom. Nezgodno je ako u školi sa šezdeset nastavnika postoji samo deset računara. Tada unošenje podataka može da se pretvori u noćnu moru, posebno ako nema dobre organizacije ili dogovora ko, kad i na kom računaru radi. Odmah se postavlja i pitanje vremena – da li ćemo svoje obaveze uspeti da završimo u predviđenom roku? U samom programu takođe ima nejasnoća. LJudi koji su išli na obuku za e-dnevnik (koordinatori) pokušavaju da na terenu, zajedno sa kolegama i u stalnom kontaktu sa „centralom”, razjasne ili rastumače nejasnoće. Kolege su, u dosadašnjem radu, zamerile što u e-dnevniku ne postoji mesto predviđeno za unos rasporeda časova. Takođe, za sve oblike rada nudi se u padajućem meniju obavezno označavanje načina ocenjivanja, čak i ako su u pitanju  slobodne aktivnosti, dopunska nastava ili odeljenjska zajednica (što zakonski nije predviđeno za ocenjivanje). Ostaje da se takvi problemi rešavaju usputno, ali se postavlja pitanje ko snosi odgovornost za greške u programu koje se direktno kose sa zakonom. Najveća prednost elektronskog dnevnika je u bržem i lakšem unosu podataka. Program sam izračunava prosečne ocene, uspeh učenika, sabira izostanke, daje pregled svega urađenog kroz jasne tabele. Greške su lako uočljive i moguće ih je ispraviti. Problem može da nastane ukoliko nastavnik pogrešno upiše ocenu, a ne ispravi je u roku od trideset minuta. Tada treba pisati izjavu direktoru, a on na osnovu izjave šalje zahtev da se ocena u sistemu ispravi. Da ne bi dolazilo do ovakvih situacija, trebalo bi omogućiti nastavnicima više mogućnosti za ispravljanje grešaka. U važećem Pravilniku o ocenjivanju učenika navedeno je da nastavnik daje predlog zaključne ocene, a Nastavničko veće izvodi zaključnu ocenu. Pitanje je kako ćemo to izvesti, ako program sam izračuna srednju ocenu. Da li ćemo, u slučaju kada Nastavničko veće odluči da nekom učeniku popravi ocenu, biti prinuđeni da besomučno dopisujemo ocene, kako bi program izveo odgovarajuću ocenu? Ili će koordinatori morati da se pozabave tim problemom? Da li će se Pravilnik o ocenjivanju u budućnosti uskladiti sa e-dnevnikom?

Sa druge strane, odlaskom papirnog dnevnika u prošlost, čini se da učenici gube osećaj važnosti ocene. Drugačiji je doživljaj deteta, naročito mlađeg uzrasta, kada učitelj upisuje peticu u dnevnik i kada samo kucne neki taster na računaru. No, učitelj entuzijasta se bori, pa svoju pedagošku svesku ukrašava cvetićima i leptirićima i trudi se da njegovim učenicima ne postane svejedno koju su ocenu dobili. Dete mora da vidi nagradu za svoj trud i tu peticu koja će ponosno  da se šepuri u nekoj „vrlo važnoj svesci koju će i tata i mama moći da vide”. Najava da će roditelji SMS porukama biti obavešteni o svakoj oceni, nimalo ne ide u prilog učenicima. Na ovaj način gubi se prirodni model komunikacije između roditelja i deteta o svakodnevnim školskim aktivnostima. Plasiranje informacija o nečijem uspehu/neuspehu nije dobro svesti na nivo informisanja o stanju na bankovnom računu.

Mnogo je nepoznanica u vezi sa elektronskim dnevnikom. Da li je to samo jedan trend u moru mogućnosti koje nude informacione tehnologije ili potreba da škola isprati savremene tokove, pokazaće vreme. Jedno je sigurno – pred nama je sasvim drugačiji put. Dete 21. veka rađa se okruženo naprednim tehnološkim sredstvima. Nastavnik i dalje treba da ostane autoritet i zato sebi ne sme da dozvoli inferioran položaj u odnosu na učenika u smislu digitalne pismenosti. U toj oblasti on mora da zadrži sopstveni pozitivan uticaj. Zato je neophodno da nastavnik ne  uzmiče pred nepoznatim, već da razvija moć adaptacije u novonastalim okolnostima. Naravno, to podrazumeva kritički odnos prema novom. Valja tragati za odgovorima na pitanja koja će sasvim sigurno još dugo biti otvorena. Kakva će biti uloga škole u eri u kojoj se do svih saznanja dolazi dodirom na odgovarajuću aplikaciju? Koje i kakve veštine može da razvije dete koje ne razvija finu motoriku pisanjem i crtanjem, već mišem i tastaturom? Hoće li savremenom čoveku biti potrebno samo da zna da se potpiše, jer će sve drugo uraditi kompjuter? Na kraju, hoće li čovek, odvojen od svoje suštine, izaći iz okvira definicije koja ga određuje kao društveno biće sposobno da misli, govori i stvara?

Jelena Anđelović Antić