Radili smo Puškinovu poemu Cigani, a potom, u jednom drugom odeljenju, Koštanu Bore Stankovića. I na jednom i na drugom času dešavalo se to da su se đaci izvinjavali pre nego što izgovore reč Ciganin ili Ciganka – što Koštana i jeste bila, baš kao i Zemfira kod Puškina. Ovako je to izgledalo: „A Koštana je bila... hmm... izvinite, moram da kažem, Ciganka... odnosno Romkinja, koja je svojom pesmom zavodila...“

Kako izgleda javni diskurs dvadeset i prvog veka? Iako smatramo da živimo u demokratsko doba, doba raznih sloboda i prava, ispostavilo se da smo otišli u drugu krajnost i da mnogo toga ne sme da se izgovori jer ćete nekome na neki način uskratiti neko njegovo pravo. Danas, pre nego što iznesete bilo kakav stav ili mišljenje, morate da se ogradite i izvinite zbog hiljadu i jedne stvari. Ako biste o mesu u ishrani, izvinite se vegetarijancima i veganima, ako ste rekli da volite klasičnu muziku, prvo se ogradite od toga da ne smatrate manje vrednima one koji slušaju narodnjake ili rok. Smatrate da životinjama nije mesto u kafiću? Pa, to ne smete ni da pomislite! Ne daj bože da za one koji pljuju po ulici ili bacaju smeće sa prozora zgrada kažete da su seljaci, jer onda obavezno morate da dodate kako niste mislili na seljake sa sela, one prave seljake, jer to su fini i pošteni ljudi, ovo na šta mislite više je karakterna osobina... a kad malo bolje razmislite, to su u stvari seljačine, a ne seljaci. I tako unedogled jer, šta god da kažete, naći će se neko ko će se uvrediti.

Uviđate li kako smo napravili problem bez problema? Bez obzira na to što se poslednjih godina reči Ciganin daje pejorativna konotacija, učim svoje đake da misle svojim glavama i ne povode se za mišljenjem većine, neproverenim vestima i raznim odlukama tj. uredbama koje se kose sa zdravom logikom. Neka razmisle da li je to istina i neka odluka o tome šta je ispravno, a šta nije, bude njihova. Moja misleća glava drži do toga da je ružno u ljudima, ne u rečima. Kada je čovek nečovek - mrzeće, bez obzira na reči koje koristi. Da li ćemo reći Rom ili Ciganin, apsolutno je nevažno, sve dok ljude posmatramo kao ljude, bez ikakve zadnje namere, želje da povredimo, unizimo, prevarimo. Na kraju, znate li da se na italijanskom jeziku Ciganin kaže Zingaro (Dzingaro)? Zvuče veoma slično, samo što kod njih ta reč nije uvredljiva, a kod nas jeste.

Ispada da nam je najveća briga da li će se neko uvrediti zbog toga što je rečeno da je pilot, a ne pilotkinja, kulturolog, a ne kulturološkinja i slično. Smišljamo načine da komuniciramo tako da nikoga ne uvredimo, a suština nam izmiče. Ljudi se u ovoj eri selfija i prekomernog samoljublja sve više bave svojim izgledom. Važno je izgledati i imati na sebi, a ne biti i imati u glavi, u srcu. Sve je više silikonskih, a sve manje pravih ljudi. Težnja da se zadrži neki idealan ili mladalački izgled nikada nije bila izraženija. Površnost je reč koja najbolje opisuje međuljudske odnose. Ne sve, naravno, nemojte odmah da se vređate. Nisam mislila na vas...

I u školama je slično. Teme su možda drugačije, ali je princip isti. Ako je neko dete nevaspitano i pravi nered u školi, roditelju morate na uvijen način to da stavite do znanja. Ako je učenik lenj i neće da uči, roditelju (ili staratelju, da se neko ne uvredi što nisam pomenula) takođe to ne smete da kažete tako jasno i glasno, već se očekuje da sve nekako izokola saopštite. Kao da je odjednom zabranjeno nazivati stvari pravim imenom. Da se neko ne bi uvredio, naravno. A može i da vas tuži za... pa, bilo šta, zapravo.

A suština je u tome da bi nam pametnije bilo da što više razvijamo saosećajnost i ljudskost, da se bavimo znanjem i razvijanjem potencijala kod dece, vaspitavanjem, a manje da se vređamo i pronalazimo u svačijoj reči. Ne vrti se svet oko nas, niti je sve rečeno upućeno na naš račun. Iskrena briga za drugog nam treba, a ne lažna tolerancija. Da ne bude važno samo da li je meni dobro, već da je dobro svima. Da nam današnja deca ne budu sutrašnji samoživi i bahati ljudi. Više (prave) suštine, a manje (lažne) forme. Jer, lepo kaže naš narod: „Zovi me i loncem, samo nemoj da me razbiješ.“

Jelena Bratić