Svako od nas misli da zna razlikovati dobro od lošeg, iskreno od neiskrenog. Koliko umemo da procenimo situaciju u kojoj se nalazimo i da pametno reagujemo, zavisi od naših životnih stavova. Zašto onda često sebi postavljamo pitanje da li dobro vaspitavamo svoje dete za život u današnje vreme? Da li je ono spremno za životnu borbu koja mu predstoji?

Jedan od časova srpskog jezika posvetila sam, kao i većina učitelja, razgovoru o Svetom Savi i pričama o njegovim mudrostima. Komentarisali smo i isticali ključni momenat koji ih je doveo do zaključka šta su naučili oni koje je Sava savetovao. Zanimljiva mi je bila dečja diskusija o veri i poštovanju vere. Iznosili su stavove o tome da li treba verovati bez promišljanja. Zašto neke vere propagiraju nama neprihvatljiva ponašanja? Upoređujući verovanje u ispravnost naših postupaka iz ugla veronauke i građanskog vaspitanja iznedrili smo i ovoga puta DOBROG ČOVEKA. Kroz iznošenje stavova o tome zašto nam je nekada lakše ili teže da uradimo pravu stvar, nastojali smo da shvatimo koliko mnogo ima verskog u savremenom građanskom razmišljanju i obrnuto. Zaključili smo da su teme kojima se bave ova dva predmeta zaista povezane, a cilj im je da svako od nas pronađe pravi put u bolje sutra. I tako postasmo deo svetosavske vizije. Zaista je zanimljivo koliko možemo sami od sebe naučiti o životnim prioritetima. Učeći decu o važnosti posedovanja pozitivnih životnih stavova prema drugima, ali i prema sebi, podsećam sebe za šta vredi raditi i boriti se u životu. I tako, po ko zna koji put, moji đaci održaše životnu lekciju sebi, ali i meni.

Mislim da decu svakodnevno treba podsticati da razmišljaju šta i kako dalje činiti, ističući pritom i životne vrednosti. Ako im dajemo konačno rešenje, neće razmišljati o procesu rešavanja i uvek će za eventualni neuspeh pronaći krivca u drugome. Tek kada samostalno, ali odgovorno, odluče koji je njihov sledeći korak i pritom budu ponosni na svoju odluku, znaćemo da smo nešto postigli.

Ponekad se nađemo u situaciji da znamo da naša deca postupaju ispravno, ali da će ih to koštati neprijatnosti ili suza. Šta im tada reći? Kako im pomoći da shvate da će ih život upoznati i sa svojom manje lepom stranom? Možda se ponavljam, ali i dalje smatram da svaka naša izgovorena reč ili postupak govore o nama samima. Svako tada može da odluči da li će izabrati liniju manjeg otpora ili se suočiti s pitanjem kakav čovek želim da budem. Sigurna sam da su deca svesna šta je dobro, a šta loše. Nije im potrebno farbanje oblaka, već vetar u leđa i pomoć da nauče kada je vreme da se nakratko sklone s kiše.

Sve dok našeg pravog, velikog, dobrog čoveka merimo kroz situacije u kojima pokazuje veliko srce ili stoji obema nogama na zemlji, na dobrom smo putu da naša deca shvate život kao dobru priliku da ostvare svoje snove.

Tanja Vrečko