Prošlog leta provela sam nekoliko dana u jednom nemačkom gradu. U kontaktu sa tamošnjim prosvetnim radnicima saznala sam mnogo toga o njihovom obrazovno-vaspitnom sistemu. Sve ono po čemu se taj sistem razlikuje od našeg uglavnom mi se dopalo, ali jedna stvar naročito...

Na rastanku, kada sam polazila za Beograd, rekoh im: „A sada, kad uhvatimo zalet od septembra, nema nam odmora do Nove godine!“ Začudiše se moji prijatelji Nemci, pa mi rekoše kako oni svakog meseca imaju po nekoliko neradnih dana, kao neki mini-raspust. Ako sam dobro shvatila, na svake tri nedelje nastave imaju po pet do sedam dana odmora. Znam da u Nemačkoj letnji raspust traje kraće od našeg, verovatno nauštrb ovakve raspodele radnih i neradnih dana, ali mislim da ni nama ne bi ništa falilo da napravimo neku redukciju po tom pitanju. Ovaj školski „maraton” koji od septembra do decembra trčimo i mi i đaci nikako nije dobar. Umorni smo i preumorni, istini za volju.

Kada su iz našeg ministarstva pre nekoliko godina doneli odluku da prvo polugodište traje do kraja januara, prekidajući nastavu onda „kada je najzanimljivije”, moje kolege i ja bili smo prilično zapanjeni. Baš kada su deca najposvećenija i najusmerenija na školske obaveze, kada treba privesti kraju i zaokružiti jednu celinu, zaključiti ocene i otići na zasluženi odmor, BUM! Desetak dana praznovanja, pa onda još tri nedelje i... tek onda kraj. A nastava u te tri naredne nedelje često ni na šta ne liči. Mnogi roditelji takođe ne rade za novogodišnje i božićne praznike, pa iskoriste to vreme da odu na putovanje. Onda samo jave da su na zimovanju i da njihova deca neće ići u školu te prve nedelje nakon praznika. Znači, neki su na zimovanju, neki se razbole, a od one radne atmosfere koju smo imali pred novogodišnje praznike ne ostane ništa. Uglavnom, taj pomereni kraj prvog polugodišta je potpuni promašaj, baš kao što je promašaj i odluka da u toku prvog polugodišta nemamo nikakav odmor. Ove godine nismo imali ni takozvani jesenji raspust. U mojoj školi nastavna nedelja traje šest dana, što znači da učenici koji je pohađaju imaju samo nedelju kao slobodan dan. Da li mislite da je ta nedelja, jedini dan kada ne idu u školu, dovoljna da se odmore? Da malo pogledaju gradivo i ono što su tokom nedelje učili? Da nešto provežbaju? Da se posvete nečemu što vole, nekom hobiju, da izađu sa prijateljima, pogledaju film? Svi nešto jurimo, ispunjavamo formu, prelećemo preko gradiva, deca uče napamet gradivo (jer kad da stignu da razumeju svaki od predmeta, da stvarno shvate o čemu se radi, povežu gradivo sa nečim iz života, sa onim što su čitali). Na kraju, šta je smisao tog i takvog obrazovanja?

Isto je i sa nastavnicima – ko zaista radi sve ono što naš posao podrazumeva, do novembra sagori. Da ne nabrajam sve administrativne obaveze i pripremanje svakog časa, tu su vežbanja, provere, neposredni rad sa decom, potom i sa roditeljima, pregledanje kontrolnih i pismenih zadataka kod kuće, inspekcije, komisije, rad u okviru raznih timova; pa onda i sve ono što čini naš život mimo škole – porodične obaveze, naša deca i sve njihove obaveze, razboljevanja, fudbal, tenis, engleski, balet, muzička škola, porodične proslave, problemi...

Sigurna sam da bismo svi bili produktivniji i raspoloženiji kada bismo češće pravili manje pauze u radu. Pet do sedam neradnih dana svakog meseca... može i na svaka dva meseca. I da nema ove glupe pauze od desetak neradnih dana tri nedelje pred kraj polugodišta koja ničemu ne služi osim da i đake i nas omete u radu. Svi izađu iz forme, opuste se u praznovanju i onda su nam potrebne nedelje da se vratimo u radni ritam. Bespotrebno je pomeran kraj polugodišta.

A sve bi moglo da izgleda drugačije, bolje. Ipak, kako stvari stoje, ostaje mi samo da se nadam da će Deda Mraz pročitati ovo moje pismo...

Jelena Bratić