Najniže potrebe su fiziološke, potom potreba za sigurnošću, za pripadnošću, za uvažavanjem (poštovanjem), a na kraju i za samoostvarivanjem. Prvo se zadovoljavaju niže potrebe, a time se podstiče i aktivacija i zadovoljavanje viših potreba.

Prve četiri grupe predstavljaju fizičke potrebe, koje zadovoljavamo da bismo se razvijali kao ljudska bića. Međutim, potrebe za samoostvarivanjem se stalno razvijaju. Kada se jedna od potreba zadovolji, opada njena motivaciona uloga i javlja se nova za čijim ostvarenjem težimo.

Svi znamo šta nam je potrebno, ali ne i zašto to ostvarujemo određenim redosledom. Ako želimo da bolje razumemo decu, moramo razumeti njihove potrebe, koje se ne razlikuju puno od naših. Time rešavamo veliki deo zadatka, a to je motivacija pojedinca. Potreba za samoostvarenjem podstiče svakog da bude kreativan, spontano rešava probleme, objektivno procenjuje situacije, razume potrebe drugih i pomaže im u ostvarenju istih. Iz svega ovoga proističe jačanje samopouzdanja deteta, čemu težimo.

Međutim, razmišljajući o ovoj temi, dolazim do zaključka da su motivacioni faktori za svakog pojedinca različiti i uslovljeni porodicom iz koje potiče, društvom u kome živi i mnogim drugim faktorima. U zavisnosti od vrednosti koje preferira porodica, određene potrebe dece imaju prednosti u odnosu na druge.

Na nama, prosvetnim radnicima je da uočimo potrebe dece i iskoristimo ih kao motivaciju za ostvarivanje što boljeg uspeha u školi, ali i u stvaranju zdravih učeničkih kolektiva. Znam da je nekada jako teško ostvariti ovaj cilj jer iziskuje naše potpuno angažovanje. Odgovornost je velika, ali i radost koju doživimo kada saznamo da smo doprineli da deca ostvaruju svoje snove. Važno je uvek istaći da na putu ostvarenja svog sna ne ugrožavaju drugog jer i on ima svoje potrebe.

Ono što sam naučila o ovoj oblasti, primenjujem u svakodnevnom radu. Otkrivši zainteresovanost svojih učenika za pisanu reč, trudim se da ih što više podstičem da se iskažu kroz svoje priče i pesme. Neizmerno smo svi bili srećni kada smo potvrde o uspešnosti pesama i priča dobili sa različitih strana. Učešće i osvojene nagrade na mnogim literarnim konkursima u zemlji i okruženju bili su potvrda da su njihovi stihovi doprli i prihvaćeni i izvan naše učionice. Uspeh jednih podsticao je i druge učenike da se oprobaju. Kada smo za dva prva mesta (literarni i likovni rad) i veći broj pohvaljenih radova na konkursu dobili besplatnu posetu zoo-vrtu, našoj sreći nije bilo kraja.

Znam da je svako od nas u toku rada sa decom otkrio i neki deo sebe koji nije znao da poseduje, potrebu koja je bila duboko skrivena u nama. Do nje smo došli u razgovoru o književnom delu, rešavanju problemskog zadatka, diskusiji o tragovima prošlosti, likovnom radu i sl. Deca su nas podstakla i motivisala da budemo bolji pedagozi, ali, što je najvažnije, i bolji ljudi. Da nije bilo divnih dečijih misli i stavova koje sam delila sa njima, ali i želje da se oprobam i u pisanju, ne bih shvatila koliko uživam u ovome.

Uvek treba imati na umu da radom na otkrivanju potreba dece i podsticaju motivacije za njihovo samoostvarenje, i sami rastemo.

Tanja Vrečko