„Dan i noć sam mislio kako da se osvetim hitlerovcima za 100 streljanih mojih Kosjeraca, među kojima su bili moji đaci, vojnici i susedi. I dođe taj željen dan, baš 20. oktobar 1944. godine.” Osveta potpisnika ovih redova, beogradskog učitelja Miladina Zarića (1889–1976), nije se sastojala u ubijanju već u jednoj smeloj akciji – spasavanju miniranog Starog savskog mosta.

U to vreme pedesetpetogodišnji učitelj istrčao je iz podruma svoje zgrade u Karađorđevoj 69 i između tri vojske, Nemaca koji su se povlačili i partizana i crvenoarmejaca koji su nadirali, presekao provodnike i spasao most od rušenja. Prema njegovom svedočenju, više od mesec dana posmatrao je kako Nemci postavljaju mine i proučavao kad god je mogao kuda idu kablovi i kako su mine spojene sa detonatorom.

Tog 20. oktobra 1944. godine čuo je poklike Rusa u komšiluku, istrčao iz podruma i uputio se ka mostu nedeljama obuzet „idejom da ga pošto-poto spase”. Do mosta je stigao sa grupom ruskih vojnika i sa njima pregledao stubove ispod mosta. Zajedno su spazili da su ispod trećeg stuba drveni sanduci sa eksplozivom, a da je fitilj već upaljen i da šišti. Rusi su ostali u zaklonu, a Zarić je istrčao, zgrabio pinorski ašov i počeo da udara po detonatoru dok nije presekao „kao mleko belu žicu”. Šištanje je prestalo i Stari savski most je bio spasen.

Mr Aleksandar Životić, istoričar u Institutu za noviju istoriju Srbije, ističe da je presudno bilo i Zarićevo prethodno ratno iskustvo, jer da je presekao pogrešnu žicu, most bi odleteo u vazduh. Učitelj Zarić učestvovao je kao rezervni oficir u Balkanskim ratovima 1912–1913. godine, kao i u Prvom svetskom ratu kada je bio jedan od onih koji su preživeli albansku golgotu.

– Koliki je bio značaj Starog savskog mosta govore i podaci da je bio jedina veza sa Sremom, jedini most u Beogradu, pošto su Most kralja Aleksandra i Pančevački most bili srušeni. Osim njega, na Savi je bio u funkciji još jedino most u Šapcu, ali je on bio u jako lošem stanju – objašnjava mr Životić.

Na predlog Josipa, Zarić je odlikovan 18. decembra 1944. godine Ordenom za hrabrost, a uz zlatni i srebrni orden za hrabrost „Miloš Obilić”, Krst kralja Petra prvog od 1913. godine i „Albansku spomenicu” koje je dobio za zasluge u prethodnim ratovima, za smelo spasavanje mosta dobio je i ruska i bugarska odlikovanja za hrabrost.

Nosilac brojnih vojnih odlikovanja bio je pre svega narodni učitelj – za sebe je napisao da bi to zanimanje odabrao i kada bi se ponovo rodio. Jedan od njegovih učenika, poznati grafičar i slikar Branko Miljuš pohađao je prvi razred kod Zarića 1943. godine kada je posle zbega na Kozari došao u Beograd.

– Pamtim prvi susret sa njim. Majka me lepo spremila za školu, čak mi je vezala i mašnu i kada me učitelj video rekao mi je da mora da proveri da li sam dostojan da je nosim i pogledao mi uši. Kako su one bile čiste, jer me je majka dobro okupala, nasmejao se i rekao da zaista zaslužujem da nosim mašnu – seća se Miljuš.

Osamdesetih godina prošlog veka pokrenuta je inicijativa da Stari savski most ponese ime Beograđanina koji ga je spasao i koji je u kasnijim godinama često voleo da po njemu šeta. Ipak, most koji spaja dve obale Save i dalje je ostao samo Stari savski, bez ikakvog obeležja na ovaj podvig. Miladin Zarić je po odluci Skupštine grada dobio 1990. godine ulicu u Borči, daleko od dela Beograda u kome je živeo i mosta koji je spasao.

Izvor: Politika