Predmet koji sam predavala đacima poslovično spada u najomraženije, najdosadnije i najpodložnije preispitivanju smisla u pogledu njegove uključenosti u nastavu. Kada bi me deca pitala „Šta će nama u životu latinski?”, u početku sam se trudila da im objasnim to iz svog ličnog iskustva: život je težak, a neretko i pomalo tužan i jednoličan. Ponekad je, da bi se čovek spasao od besmisla svakodnevnice, nužno da ima još jedan svet, u koji može da pobegne. Znanje latinskog, zajedno sa poznavanjem antike uopšte, čitavog života mi je pružalo tu utehu. Priču bih potkrepila i objašnjenjem o važnosti učenja gramatike i vežbanja koja sama po sebi deluju besmisleno ali, kao i sklekovi i trbušnjaci, daju jasan rezultat uz dovoljnu upornost.

To je bilo onim danima kada sam bila sentimentalnije raspoložena i kada sam pred sobom imala iste takve učenike. Drugima, koji su bili manje zainteresovani za apstaktno, na pitanje šta će im latinski u životu, odgovarala bih: „Ne znam, ali znam da ti u životu ne treba kec iz latinskog.”

Obrazovanje je po sebi vrsta nasilja – ono mladim ljudima privremeno oduzima slobodu da budu i rade šta žele, da bi im kasnije omogućilo da poznaju svet u kojem žive dovoljno da mogu da se izbore za pravu slobodu. Mislim da je dužnost nastavnika da se toga seća, odnosno da ne zaboravi svoj dugoročni cilj i učinak. Ali da bi se radilo kako treba, ključna stvar je disciplina. Nastavnik se mora držati pravila koja postavi na početku godine sve do njenog završetka, osim ako se ne pokažu izrazito kontraproduktivna.

Učionica nije, dakle, mesto na koje deca dolaze da radosno piju sa izvora znanja. To je svojevrsna arena u kojoj je zaduženje nastavnika da mogvajima ne da da se pretvore u gremline, ma koliko bili uporni.

Svako ko je ikada radio u školi zna da postoje bolja i lošija odeljenja. Nakon ovih drugih nastavnici umeju da završe i u suzama, preispitujući svoj poziv. Dominantnija deca često povuku u jednom smeru ostalu i stvaraju atmosferu (ne)rada. Nastavnik takve đake mora prepoznati i uz pomoć nekoliko pravila smanjiti njihovu „moć”, inače će teško održavati red. Kad deci jasno predočite da možete mnogo da im otežate život, a možete i da ga zajedno učinite boljim, ona to i te kako razumeju i to je zaista glavni zadatak profesora. Viđala sam kolege koje nisu umele da zavedu red na času, koje su dopuštale da deca šetaju po učionici, pričaju, izlaze i ulaze, rečju – rade šta hoće. Logičan sledeći korak bio je da đaci prema njima izgube svako poštovanje, jer nisu radili svoj posao.

Iako kod nas postoji uverenje o degradaciji nastavničkog poziva, istina je da taj posao kroz istoriju nikada nije bio posebno dobro plaćen, a često ni uvažavan (rimski pisac Juvenal se u svojoj VII satiri žali koliko je učiteljski život težak, kako njega krive jer učenik nije sposoban išta da nauči, dok za novac koji mu plaćaju može jedva da se prehrani).

Ipak, povodom današnjeg, novog početka godine, želela bih da ohrabrim svoje bivše kolege, naročito one mlađe. Predavanje je čudesan posao – istovremeno i najsmisleniji i najzaludniji, posao koji se može raditi bez previše truda i sa mnogo otaljavanja ili pak upregnuvši svu snagu, ljubav i razumevanje.

Lišeni iskustava i spoznaja koje bi im objasnile kako svet funkcioniše, deca su nemoćna, i toga vrlo dobro svesna, iz čega i proističe njihova buntovnost. Zadatak nas odraslih jeste da im na što delotvorniji način prenesemo svoja znanja, ma koliko se oni pitali šta će im to u životu. Jer je važno da, kad jednom shvate, u životu imaju što manje loših ocena.

Milica Špadijer

Izvor: detinjarije.com